Virtuelna neutralnost

Mnogi čelnici proteklih petooktobarskih vlasti, političke partije i koalicije, punim ustima su uveravali javnost i zaklinjali se u privrženost političkoj i vojnoj neutralnosti Srbije. Toj, u stvari, prividnoj neutralnosti kitili su se kako verbalnim nastupima, tako i ozakonjenjem brojnih nezakonitih uredbi, propisa, odluka, dekleracija. O tome, pored ostalog, svedoči bezbroj nikada realizovanih navedenih oblika virtuelnih težnji za realizacijom vojne neutralnosti Srbije. O tome veoma rečito govore primeri koji slede u nastavku ovog teksta.

Skupština Srbije je 26. decembra 2007. godine donela odluku o proglašenju vojne neutralnosti. Bio je to, kako se nemušto tvrdilo, odlučan glas srpskog naroda NATO paktu. U toj odluci, pod zvaničnim nazivom Rezolucija o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, doslovno se, pored ostalog, navodi da se „proglašenje vojne neutralnosti donosi zbog ukupne uloge NATO pakta, kao i zbog aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana u kome se određuje da je NATO konačan organ vlasti u „nezavisnom Kosovu”. Odluka je, kako se navodi, važeća do eventualnog raspisivanja referenduma na kome bi se donela konačna odluka o tom pitanju. Do obećanog referenduma, poznato je, uopšte nije došlo.

Punu podršku virtuelnoj vojnoj neutralnosti pružala je Demokratska stranka Srbije koja je donela svoju, stranačku, Deklaraciju o neutralnosti Srbije. U navedenoj deklaraciji se navodi da „niko ne može, niti ima pravo, da donese odluku o pristupanju Srbije bilo kom vojnom paktu bez saglasnosti građana koji o tome odluku mogu da donesu isključivo na referendumu”. Navedene stavove Demokratske stranke Borisa Tadića izneo je tadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Zdravko Ponoš, koji je, okolišući na pitanja o prioritetima vojske, odgovorio pored ostalog da „vojska ima punu podršku i saglasnost predsednika Srbije da sledi NATO standarde”.

Usledile su zatim pojedinačne izjave – „za”“ i „protiv” pristupanja Srbije NATO paktu. Naravno, vrlo dobro je bilo poznato, da bi se ogromna većina opredelila za odgovor koji glasi „protiv”, dok bi malobrojni, koji bi na referendumu zaokružili „da”, bili pripadnici vrha koalicionih stranaka na vlasti. Čak i veći deo njihovog članstva odlučno se suprotstavljao uključivanju zemlje u organizaciju koja je mučki sejala smrt po Srbiji, opustošila gradove i sela i zagadila tlo Srbije osiromašenim uranijumom. Nije daleko od istine da su mnogi iz vrhova tadašnjih vladajućih stranaka intimno, u sebi, osuđivali zagovornike pristupanja zemlje NATO-u. Oni su se, međutim, zbog partijske discipline, odnosno straha od gubitka materijalnog statusa, izjašnjavali za politiku koju je, neprikriveno, propagirao ministar odbrane Dragan Šutanovac. Poznato je, pri tome, da su brojna istraživanja vršena na tu temu, nedvosmisleno ukazivala da se više od dve trećine građana protivilo ulasku Srbije u NATO alijansu.

I pored te opštepoznate činjenice, međutim, vrh ondašnje srpske vlasti nije krio nastojanja da zemlju na sve moguće, pa i nemoguće, načine ugura u NATO, ne hajući za takozvanu zvanično postojeću vojnu neutralnost zemlje. To je nedvosmisleno obelodanio i Anders Fog Rasmunsen, generalni sekretar NATO, ističući da srpska strana teži priključenju NATO-u „pristupom korak po korak”. Takav pristup, kako je istakao prilikom posete Kosovu, „tražila je srpska strana”. Konkretno, kako je tada naglasio generalni sekretar NATO, ljudi na čelu srpske vlasti o tome „komuniciraju sa Severnoatlantskom alijansom”, kako bi se iznašla rešenja putem kojih će se javnost u Srbiji staviti pred svršenim činom.

Nedvosmisleni glas većinske srpske javnosti je, međutim, praktično prinudio tadašnje srpske zvaničnike da se, ako ništa drugo, bar verbalno distanciraju od svojih, u senci i dalje postojećih, stavova o priključenju zemlje NATO-u. Suočeni sa natofobijom građana Srbije, ljudi iz državnog vrha pokušavali su da se ograde od dojučerašnjih neprikrivenih zalaganja za pristupanje zemlje Severnoatlantskoj vojnoj alijansi.

Prilikom obeležavanja Dana Vojske Srbije, 14. februara 2010. godine, u Pančevu, predsednik Boris Tadić je, pored ostalog, poručio da do kraja mandata Vlade Srbije 2012. godine neće biti menjana Deklaracija o vojnoj neutralnosti i da neće biti pokretanje pitanja učlanjenja Srbije u NATO. Ocenio je, s tim u vezi, da su zahtevi za održavanje referenduma nepotrebni jer „niko i nigde u svetu ne organizuje referendum o tome šta se neće, već o tome šta neko hoće”. Ta izjava je, izgleda, bila samo za srpsku javnost, jer, ispostavilo se, da za tu izjavu pet para nisu davali pojedini koalicioni partneri stranke bivšeg predsednika Tadića, pa čak i neki njegovi najbliži saradnici, koji otvoreno zagovaraju neophodnost pristupanja zemlje NATO paktu.

I ministar odbrane Dragan Šutanovac, suočen sa (ne)raspoloženjem naroda prema NATO-u, u više navrata se posipao pepelom, tvrdeći kako Srbiji ne pada na pamet podnošenje zahteva za pristupanje u članstvo te vojne alijanse. Prilikom posete Sloveniji, aprila 2009. godine, izjavio je na konferenciji za novinare da „NATO kao tema u Srbiji još nije na dnevnom redu i o tome ne razmišljamo. Samo učlanjenje je na dosta dugačkom štapu i o tome trenutno ne razmišljamo”. Nije, pri tome, propustio da naglasi kako su standardi NATO najbolji vojni standardi na svetu, a to je, u stvari, ono „na čemu teži i na čemu radi Vojska Srbije”.

Izvesno je bilo da će se Srbija, sudeći po dvosmislenim izjavama svojih zvaničnika, da su ostali na vlasti, ranije ili kasnije svrstati u stroj zemalja najveće vojne alijanse na svetu. Na to neopozivo ukazuje i činjenica da se praktično, kao članica Partnerstva za mir, nalazi u predvorju NATO-a. U prilog tome ide i podatak da je u Beogradu otvorena kancelarija NATO, čija se prevashodna uloga sastoji u staranju o sprovođenju Sporazuma o tranzitu snaga NATO kroz Srbiju. Sporazum su, kao što je poznato, 18. jula 2005. godine, potpisali u Beogradu Vuk Drašković i tadašnji generalni sekretar NATO Jap de Hop Shever. Ovim dokumentom se precizira da se tranzit NATO snaga, pod najnepovoljnijim uslovima po Srbe i Srbiju, odnosi na kopneni, vazdušni i vodeni prostor Srbije.

Stupajući 14. decembra 2006. godine u Partnerstvo za mir, odnosno u Političko-vojni program NATO, koji je usmeren ka stvaranju poverenja između ove alijanse i drugih zemalja Evrope, logično se nameće zaključak da Srbija bezrezervno prihvata sve oblike saradnje definisane navedenim programom. Imajući u vidu obaveze zemalja članica, teško je govoriti o bilo kakvoj neutralnosti, posebno kada se ima u vidu da u delu prostorija, Ministarstvu odbrane žive i rade pripadnici NATO-a. I laiku je jasno da je reč o obaveštajcima kojima su, nema sumnje, dostupni brojni podaci koji se u uređenim zemljama čuvaju kao najstrože državne i vojne tajne. Navedene prostorije se s pravom mogu tretirati kao neka vrsta NATO baze u Srbiji, koje su im, inače, ustupljene bez ikakve nadoknade.

Kada je reč o obavezama članica Partnerstva za mir, navedenim u političko-vojnom programu NATO, i najnepismenijim ljudima na ovom svetu je jasno da se radi o više nego licemernom tekstu ove vojne alijanse. U njemu se, pored ostalog, ističe obaveza članica da se „uzdržavaju od pretnje silom, da poštuju državne granice i rešavaju sporove mirnim putem...” Sve to preporučuje organizacija koja decenijama na najgrublje mogući način radi suprotno od onog što preporučuje svojim članicama. Masku miroljubivosti NATO-a o uzdržavanjima, poštovanju granica, održavanju mira i slično, razgolićena je agresijama koje ova alijansa vrši u čitavom svetu.

Kada se, na kraju, saberu akti putem kojih se definiše vojna neutralnost Srbije, izjave bivšeg predsednika Tadića, njegovih ministara i koalicionih partnera o (ne)pristupanju NATO-u i uzme u obzir činjenica da u Ministarstvu odbrane sede vojni predstavnici alijanse, nije teško zaključiti da se radi o virtuelnoj, nikako realnoj, vojnoj neutralnosti Srbije.

Pukovnik u penziji