Ubijeni radnici RTS-a nemaju ni dostojanstven memorijal

Pre 24 godine, dok su emitovane vesti, NATO bombe pale su 23. aprila 1999. na zgradu RTS-a i ubile 16 radnika. Pre 24 godine na današnji dan, prvi put u istoriji ratovanja jedna medijska kuća je proglašena za legitimni vojni cilj. Do danas za ovaj zločin niko iz alijanse nije odgovarao. Štaviše, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju zaključio je da bombardovanje zgrade RTS-a ne predstavlja ratni zločin. Reč je, objasnili su, o uništavanju „nervnog sistema koji Miloševićev režim održava u životu”. Imena 16 radnika koji su ubijeni na svom radnom mestu nisu čak upisana ni na listu njujorškog Komiteta za zaštitu novinara (CPJ). Pravdajući ovakvu odluku, komitet se koristio sličnom retorikom kao i Haški tribunal – prvo su objašnjavali da poginuli nisu bili novinari, a potom i da se novinarima ne smatraju pripadnici medija koji su podsticali na nasilje.

Predsednik vladine Komisije za istragu ubistava novinara Veran Matić više puta je zahtevao da komitet promeni svoj stav.

– Bilo je najrazličitijih objašnjenja zašto to nisu uradili. U osnovi svega stoji činjenica da bord CPJ nije mogao da donese principijelan stav i osudi prvo bombardovanje jedne medijske kuće u istoriji. Neki od aktera te debate govorili su mi da je izgledalo da bi se, ako bi se taj čin osudio, CPJ pocepao, pa je prevladalo jedinstvo organizacije. Tako smo ostali bez tog ključnog čina. Objašnjenja da tada nije bilo registrovanja medijskih radnika, da se to dogodilo tek kasnije – besmislena su. Reč je očigledno o prevladavanju politike nad profesijom, političkim interesima koji su zamračili izvorne principe novinarstva – kaže za „Politiku” Veran Matić.

Jedan od razloga verovatno je i taj što se baš u to vreme na čelu Komiteta u Njujorku nalazila Kati Marton, supruga Ričarda Holbruka, jednog od najglasnijih zagovornika ideje da se Miloševićev režim u Jugoslaviji promeni bombama. Upravo je gospodin Obarač, kako ga je tada javnost zvala, uz šampanjac na svečanosti povodom dodele nagrada najboljim izveštačima saopštio da je RTS „upravo ućutkan bombama”. Oko 300 zvezda američkog novinarstva tu vest je propratilo aplauzom, a samo dva novinara manje poznate Radio-mreže Pacifika, Ejmi Gudman i Džeremi Skejhil, nisu skrivali nevericu zbog ubistava svojih kolega. Gudmanova je okupljenima saopštila da Pacifik odbija da primi nagradu u noći kada su SAD bombardovale RTS i kada se klub dopisnika iz inostranstva odlučio da ne postavi pitanje ključnom zagovorniku bombardovanja SRJ Ričardu Holbruku. A srpska javnost ime Džeremija Skejhila zapamtiće dvadeset godina kasnije, kada se, na konferenciji koju je organizovalo Udruženje novinara Srbije (UNS), izvinio u ime vlade Sjedinjenih Američkih Država porodicama ubijenih radnika RTS-a.

Da medijska kuća nije smela da bude vojni cilj i da je ovo ratni zločin, potvrdila je Međunarodna federacija novinara, Evropska federacija novinara i „Amnesti internešenal”, vodeća organizacija za zaštitu ljudskih prava na svetu. Deo domaće stručne javnosti nezadovoljan je što naša država nije insistirala na ovom pitanju i zatražila odgovornost. Naš sagovornik smatra da Srbija nije učinila sve što je moguće da se dokumentuju žrtve i bombardovanja i drugih ratova.

– Nismo uspeli da napravimo dostojanstvenu, preciznu evidenciju i važne memorijale. Pa ni samo mesto zločina nad našim koleginicama i kolegama još uvek nije dostojanstveno obeleženo međunarodnim memorijalnim centrom koji bi svedočio o prvom bombardovanju jedne medijske kuće u istoriji novinarstva sa 16 nevinih žrtava. Dragoljub Milanović, direktor RTS-a u to vreme, osuđen je, izdržao je kaznu, iako je prethodno bio u bekstvu. Ali nije u potpunosti istražena komandna odgovornost i struktura donošenja odluka. Postoji zavera ćutanja i prikrivanja dokumenata kao i u svim drugim slučajevima iz Miloševićevog vremena, ali i u slučaju ubistva Milana Pantića posle tog perioda – naglašava Matić.

Ubijeni novinari RTS-a, smatra naš sagovornik, verovatno nikada neće doći na listu, ali da to više nije ni važno jer je ova organizacija, ignorišući ih, samu sebe kompromitovala i svoju evidenciju učinila spornom.

Da su kriterijumi koji odlučuju ko će se naći na listi politički obojeni svedoči i činjenica da se na njoj nije našao niko od novinara i medijskih radnika koji su 1998. i 1999. godine nestali na teritoriji Kosova i Metohije. Njujorški komitet jedino je imao u vidu ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa”. Da li bi se simbol slobodnog novinarstva našao na toj listi da nije bio žrtva Miloševićevog režima?

Prvo sami moramo da cenimo svoje žrtve

Izgradnja memorijala u kojem će biti zabeležena sva imena ubijenih novinara u ratovima devedesetih, uključujući i bombardovanje, Matić smatra jednim je od najvažnijih koraka.

– Zašto nismo napravili naš zid sa imenima koleginica i kolega koji su izgubili živote radeći svoj posao? Moramo napraviti i iskorake na državnom nivou – efikasna potraga za telima pet kolega koji su kidnapovani na Kosovu i Metohiji i da se dodatno istraže slučajevi ubistva kolega novinara Srba i Albanaca kao i stranih novinara u periodu od 1998. do 2005. na Kosovu. Čak 18 neistraženih ubistava je najveći broj nerešenih slučajeva u Evropi danas. Ako ne budemo sami cenili žrtve iz naše profesije, dostojno dokumentovali činjenice, simbolički obeležili mesto zajedničkih komemoracija, besmisleno je očekivati da će neko ispraviti grešku davno počinjenu prvo zločinom pa potom ignorisanjem zločina – kaže predsednik Komisije za istragu ubistava novinara.

Da ih ne zaboravimo

Od NATO bombi na svom radnom mestu poginuli su: šminker Jelica Munitlak, video-mikser Ksenija Banković, tehničar u razmeni Darko Stoimenovski, tehničari u masteru Nebojša Stojanović i Branislav Jovanović, električar Dragan Tasić, kamerman Aleksandar Deletić, tehničari Slaviša Stevanović i Ivan Stukalo, dizajner programa Siniša Medić, radnici obezbeđenja Dragorad Dragojević, Dejan Marković, Milan Joksimović, monter Milovan Jontić, precizni mehaničar Milovan Janković i režiser programa Tomislav Mitrović.