Pozorište je oaza i privilegija

Čast nam je što su selektori festivala u Italiji prepoznali vrednost naše predstave „Neodustajanje” i uvrstili nas u svoj program, velikodušno nam pomogavši prevodom na italijanski jezik. Festival „Torino Frindž” postoji dugi niz godina, a i ovoga puta predstaviće produkcije iz celog sveta. Predstave se igraju šest uzastopnih dana, što će biti prilično intenzivno i zahtevno kad je monodrama u pitanju. U Torinu je veliki broj naših sunarodnika, pa se nadamo da će nas posetiti na jednom od izvođenja. A nadamo se i razmeni iskustava sa drugim učesnicima. To je smisao svih festivala, kaže za „Politiku” Marija Medenica, glumica Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koja će biti deo velike multidisciplinarne svetkovine u okviru 11. po redu Festivala scenskih umetnosti u Torinu. Naša umetnica pozvana je da italijanskoj publici predstavi svoju monodramu „Neodustajanje” u periodu od 23. do. 28. maja na srpskom jeziku u magičnom Torinu, koji se u vreme festivalskih dešavanja pretvara u veliku pozornicu, dok će italijanski prevod moći da prate na portalu scene. Saradnici na tekstu i režiji su Divna Stojanov i Maja Grgić, kompozitor je Irena Popović Dragović, kostimograf Marina Sremac…

Monodrama „Neodustajanje” Marije Medenice bavi se fenomenom pozorišta iza zakulisne perspektive i predstavlja svojevrsno „virenje kroz ključaonicu” u intimni prostor jedne glumice. Njeno stasavanje u umetničkom svetu ispunjeno je brojnim izazovima i dilemama, a najvažnija odluka koju treba da donese jeste da li da odustane od teatra.

– Tokom čitave predstave „Neodustajanje” glumica odustaje od pozorišta, dok se konačno ne suoči sa naličjem problema i sa svojom senkom, a to je nemogućnost odustajanja. To je istovremeno priča o ženi u savremenom svetu i izazovima koje sobom nose ambicija, majčinstvo, a najviše sopstvene nesigurnosti. Ispričana je na autoironičan način, tako da i publika koja ne zna detalje o našem poslu može da doživi empatiju sa junakinjom i sa njenim „stradanjima” – kaže Marija Medenica i otkriva kakav je zapravo intimni prostor jedne glumice i čime je sve ispunjeno njeno stasavanje u umetničkom svetu:

– Ispunjeno je traganjem. Glumice nikad nisu dobijale dovoljno prilika, ali to ne znači da treba samo da čekamo. To tematizuje i moja monodrama. Da bih održavala svoju kondiciju, sebi zadajem dramaturško-rediteljske zadatke i onda „gerilski” krenem u realizaciju. Dugi niz godina, moj trening je bio rad sa mladima u dramskom studiju „Ćoše” u Obrenovcu (38 premijera), gde sam mogla da radim na velikom broju likova i klasičnih tekstova koje nikad nisam imala priliku da ostvarim profesionalno u pozorištu. I to je bio moj način da sebi obezbedim prostor igre koji mi nedostaje. Tako je bilo i sa doktorskim radom. Pred premijeru svoje monodrame, došla sam sama na probu, ostali saradnici su bili zauzeti, a ja sam se osećala nemoćno što „gubim” tako potreban progon. Ali desilo se neverovatno povezivanje sa svojim dugogodišnjim matičnim pozorištem. Prvi put nakon 15 godina čula sam tišinu koja nije nimalo bila uznemirujuća, naprotiv. Reč nisam progovorila sat vremena. Verujem da se baš tada dogodila predstava. U toj tišini.

Intimni prostor glumice, priča naša sagovornica, takođe je ispunjen nedoumicama o svojoj ostvarenosti, o „nasušnosti” sopstvenog dara. Kolika je lična odgovornost prema društvenim fenomenima kojima svedočimo, nekada i nema, jer nismo kadri da iznedrimo adekvatan odgovor u vidu javne reči ili akcije? Da li je i zašto neuspeh neprihvatljiv, ili je uistinu baš on dobri duh stvaralaštva? Gde je granica pristojnosti u traganju za angažmanima? Koje su to naše crvene linije?

Koliko je delikatno trajati na putu istine, da istrajemo i ne odustanemo, čini se, najbolje zna Marija Medenica. Svaki pristojan čovek, kaže, u svetu u kojem živimo, nekoliko puta dnevno odustaje.

– Pritisak besmisla je toliko snažan da samo potpuno otupeli ljudi, bez ikakve duhovne vertikale, mogu da se provlače kroz dan, bez ikakvih upitanosti o sopstvenim izborima. Preosetljivost ove vrste je i dobar sluga i zao gospodar. Napor koji se ulaže da bi se održala ljubav prema životu nešto je čemu se divim i verujem da sam blagoslovena, okružena sličnim ljudima. Oni su mi ogledalo da sam i sama na ispravnom putu. Proglašavam za uzvišene događaje bezinteresne znake pažnje: bezrazložni poziv, diskretni osmeh, iskren zagrljaj...

Iza Marije Medenice je bogata karijera o čemu svedoče njene junakinje: Tamara, Džulija, Milena, Švalja, Ofelija, Ketlin, Frida… Ova rođena Beograđanka diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Borisa Isakovića.

O tome gde je teatar danas, odnosno, gde smo svi mi u današnjem svetu, kaže:

– Repertoari se neretko prave po kriterijumima čiji dublji smisao ne umem da sagledam, niti da uočim dugoročno održive namere. Ali, izlaskom pred publiku, mi svojim pregalaštvom branimo misiju umetnosti. A publika dolaskom daje šansu pozorištu da opstane. Uprkos efemernosti, pozorište ima moć da spasi dušu. U to sam se nebrojeno puta uverila i svi reflektori, daske, garderobe, šminkernice, foajei naša su sigurna kuća. Nigde u javnom prostoru ne može više da se čuje blaga reč, mudra misao, zdrava debata. Nigde, do u pozorištu. Ono je oaza i privilegija. U pozorištu još uvek ima ljubavi i dobronamernosti.