Balada o letećem panteru

Vladimir Beara rođen je u Zelovu kod Sinja 26. avgusta 1928, preminuo u Splitu 11. avgusta 2014.

Njegov otac je Jakov, a majka Marija, braća su Ljubo i Sveto, svi pravoslavne vere. Bio je golman Hajduka. Zvali su ga Veliki Vladimir, Balerina sa čeličnim pesnicama i čovek od gume.

Legendarni Lav Jašin je primajući priznanje za najboljeg svetskog golmana izjavio: „Za mene najbolji golman je Vladimir Beara”.

Kad bi protivnički igrači izvodili slobodne udarce, nije dao postavljanje „živog zida”.

Njegovoj popularnosti doprinelo je i to što je najboljem fudbaleru sveta Puškašu odbranio penal. Osvojio je mnoge šampionske titule i kup takmičenja, a sa jugoslovenskom reprezentacijom na olimpijadi u Helsinkiju 1952. godine, osvojio je srebrnu medalju.

Pred početak važne utakmice u to vreme trener Luka Kaliterna mu je rekao: „Ajde mali Vlaju skini se. Onaj malac nije došao.„ I tako je debitovao za prvi tim Hajduka i pokazao raskoš koji je nesporno imao.

Godine 1955. Beara prelazi iz splitskog hajduka u Crvenu zvezdu. Hrvatska sportska javnost to je doživela kao težak skandal, jer je Srbin Vladimir Beara, genijalni sportista napustio Hrvatsku i otišao u Srbiju. Split i Zagreb su to doživeli kao izdaju ravnu neprijateljstvu.

Sa Velikim Vladimirom upoznao me je naš zemljak i zajednički prijatelj takođe proslavljeni i omiljeni Ilija Petković. Njih dvojica, oba Srbina su slavu Dalmacije, Jugoslavije, Srba i Hrvata proneli širom sveta. Bio je neposredan, jednostavan za komunikaciju i šalu, u svakom trenutku i bez obzira o kome se radilo.

Voleo je lepe žene. Divio se njihovoj fizičkoj i mentalnoj lepoti.

Kao dete je imao bolest anemiju koju doktori nisu mogli izlečiti. Majka ga je svake nedelje vodila u manastir Dragović. Oporavio se, jer je verovao u sebe i ja to kažem, u Boga.

Brzo je uspeo u sportu (fudbalu) i zaslužio visok status.

Malo ljudi zna da je Vladimir Beara bio učesnik NOB-a od 1943. u 19. diviziji i da je učestvovao u oslobođenju Dalmacije i Slovenije.

Fascinira nas to, koliko je on u ono vreme sporog saobraćaja prošao zemalja, koliko je upoznao ljudi, šta je video mesta i spomenika kulture, koliko je velikana ovog sveta upoznao iz svih oblasti života. Voleo je šalu. Prilikom posete Luvru seo je u jednu stolicu, a neko mu je rekao da je to stolica Luja Šesnaestog.

A on je šeretski odgovorio: „Čim Luj dođe, ja ću ustati.” I onda tu naiđe neki Hrvat, koji ne razume šalu i kaže: „Ovaj nije čuo da je Luj mrtav.„ Pričao nam je Beara o nekim svojim doživljajima kao selektor Kameruna.

 „Em ti k…u Gospu, ja im na poluvremenu govorim kako ćemo se dalje u drugom poluvremenu suprotstaviti protivničkoj ekipi, pričam, podignem glavu, gledam, a više od pola njih spava.

Posećenost gledalaca bila je maksimalna, stadioni uvek prepuni.

Dešavalo se ponekad da na terenu od 11 igrača nema više od 10. Gledam, kad ono jedan iza stative urinira. Pomoćni trener mi kaže: ’P… iza stative, sad će on’.

Tako oni gledaju na disciplinu. Prilikom povratka na teren, sudija ga uočio i daje mu žuti karton.„

Godine 1991. na prostoru Jugoslavije izbija rat i rasturanje zemlje. Za Velikog Vladimira nastupaju crni dani, da crnji ne mogu biti. Gotovo da ne može da opstane u životu, novca nema. Ali kod dobrih ljudi u takvim slučajevima pojavi se njegov anđeo čuvar.

Ovog puta, to su bili veterani Crvene zvezde i Partizana: Rajko Mitić, Bobek, Miloš Milutinović, Džajić, Bora Kostić, Pižon, Bingulac, kao i legendarni novinar Miroslav Radojčić. Svakog meseca su ga finansijski pomagali.

Ženio se dvaput, sa Boricom Jonjić sa kojom je imao sina Predraga koji je preminuo, a iz drugog braka ima dva sina Zdeslava i Bernarda.

Nije postao multimilioner kao što današnji mladi fudbaleri dožive.

Poseban problem je predstavljao njegov odlazak u Crvenu zvezdu. Očekivao je bolju finansijsku situaciju, a Zvezda mu to nije mogla priuštiti.

Nesreće kao da su bile sastavni deo njegovog života. Najgora stvar koja mu se dogodila je da nije sahranjen u porodičnoj grobnici u  Zelovu.

Ženina rodbina je odlučila da bude sahranjen u jednom od splitskih grobalja. Na večni počinak Velikog Vladimira, premda je bio pravoslavac, ispratila su tri fratra. Za života je sebi podigao grobnicu u rodnom Zelovu.

Ove godine mi Kninjani obeležavamo 110 godina od postojanja nogometnog kluba „Dinara”.  Kako je Ilija Petković započeo svoju fudbalsku karijeru, a Beara završio kao trener kluba „Dinara”.

Bilo bi lepo i predlažem: Ova dva velika fudbalska velikana iz Dalmacije da dobiju svoje ulice u Beogradu, s obzirom na to da su u beogradskim klubovima Crvenoj zvezdi i OFK Beogradu proneli slavu i ovog grada, ali i Srbije (Jugoslavije) širom sveta. 

Reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista