Umro Dragoslav Rančić

„Politika” i novinarstvo Srbije iznenadno su ostali bez jednog od svojih najboljih spoljnopolitičkih pera: u Beogradu je, u nedelju uveče, posle kraće bolesti, preminuo Dragoslav Rančić (1935, Kragujevac), naš dugogodišnji stalni dopisnik iz Kine i Nemačke, specijalni izveštač sa mnogobrojnih kriznih žarišta na svim meridijanima.

Rančić je novinarsku karijeru počeo još kao student jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu pišući za „Student”. Kad je diplomirao, zapošljava se u „Borbi”, gde peče zanat i napreduje, od gradske hronike, preko skupštinskog izveštača, pa dopisnika iz Maribora, do spoljnopolitičkog novinara i urednika. Najpre pet meseci izbliza proučava Ameriku, zatim izveštava iz Skandinavije, Afrike, onda Grčke, Kipra, Turske, Austrije...

Odatle ga vrbuje kuća „Politika”, koja je već pod svoj krov dovela još neke mlade, ali afirmisane novinare, poput Slavoljuba Đukića, Riste Bajalskog, Dušana Simića... Rančić, međutim, ne odlazi odmah u matični list: prva dužnost mu je da bude spoljnopolitički urednik u tada „Politikinom” NIN-u gde ostaje četiri godine, od juna 1970. do aprila 1974.

Tada prelazi u Spoljnopolitičku rubriku „Politike”, u kojoj su sve sami bardovi jugoslovenskog novinarstva: Miroslav Radojčić, Aleksandar Nenadović, Zoran Žujović, Jurij Gustinčič, Risto Bajalski, Vojislav Đukić, Dragoslav Trailović... Ali ne prelazi da bi sedeo u redakciji, već dobija specijalni zadatak: da kao dopisnik iz Pekinga izveštava o zbivanjima u toj velikoj zemlji u kojoj, u momentu njegovog prispeća, još neprikosnoveno vlada „veliki vođa” Mao Cedung.

U Pekingu će Rančić provesti 11 godina: bio je to vrhunac njegove karijere i to su bili i vrhunci „Politike”. Rančić je svedok okončanja Maove ere (1976), potom veoma analitički, pronicljivo i sa dubokim razumevanjem prati uspon i reforme Deng Sjaopinga koji, sloganom „Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe”, utire put reformi dotle rigidno dogmatskog režima i udara temelje današnjoj Kini, „jednoj zemlji sa dva sistema”, moćnoj industrijskoj sili koja menja globalni poredak.

Bio je svestan da što je više upoznaje o njoj sve manje zna: otud je njegov veliki projekat, knjiga o Kini ostala samo rukopis: kad god je mislio da ju je priveo kraju nešto bi se u Kini promenilo, što ga je podstaklo da mnogo toga revidira i ponovo sagledava.

Posle povratka iz Pekinga prihvata novi profesionalni izazov: da izveštava o istočnoj Evropi, zemljama „realnog socijalizma”, na čijoj fasadi su već primetne pukotine. Baza mu je Istočni Berlin, kao glavni simbol hladnoratovskih podela. Imao je tu profesionalnu sreću da bude na licu mesta ključnih događaja iz završnice prošlog veka: rušenje Berlinskog zida i slom projekta boljševičkog socijalizma.

Seli se potom u privremenu prestonicu ujedinjene Nemačke, u Bon, odakla se vraća da bi, kao deo savetničkog tima predsednika ostatka već raspale SFRJ, Dobrice Ćosića, bio na izvoru istorije (jun 1992 – maj 1993). A kad je „predsednik bez vlasti” (naslov Rančićeve knjige o tom periodu), zaista razvlašćen, on odlazi u NIN, koji u to vreme izlazi iz okrilja „Politike”, već čvrsto kontrolisane od Slobodana Miloševića.

Penzionisan je 1998, ali nije prestao da piše. U NIN-u je redovna njegova kolumna „Štap i šargarepa”, a potom nastavlja da o Kini piše i u „Politici”. Poslednji njegov tekst objavljen je pre dve nedelje. Otišao je u bolnicu uveren da je reč o manjoj komplikaciji i da će se brzo vratiti svojim tekstovima, ali je, nažalost, ispalo drugačije...