Da li Amerika posustaje u Ukrajini

Amerikanci su sve skloniji odluci o povlačenju iz „ukrajinske avanture”. Za sada je reč tek o pokušajima da se vlasti u Kijevu obuzdaju od bezglavog nasrtanja preko granica Rusije, poput svojevremene namere da se bombarduje Moskva na godišnjicu početka Specijalne vojne operacije (24. februar), i upornih zahteva za isporuku i onih vrsta naoružanja koje SAD ljubomorno čuvaju na poligonima unutar svojih granica. Sve očiglednija zasićenost projektom vladavine istokom Evrope, pa i celim svetom, i objektivna nemogućnost sprovođenja istog, doveli su do toga da pažnja nadležnih u Vašingtonu više bude usmerena ka tome kako se iz svega izvući sa što manje štete, nego šta još učiniti na ofanzivnom planu.

Prema pisanju „Vašington posta”, američke obaveštajne službe su još 22. februara prosledile tajni izveštaj u kojem se navodi da su se Ukrajinci složili s izričitim zahtevom Pentagona da za neko vreme obustave planiranu i gromoglasno najavljivanu prolećnu kontraofanzivu. „Ukrajinski zvaničnici već izvesno vreme ne skrivaju činjenicu da SAD imaju, defakto, kontrolu nad svim potezima Kijeva u vezi s ratnim operacijama u Donbasu”, navodi list.

Istovremeno, „Politiko” piše da je Bela kuća stavila do znanja ukrajinskom vojnom rukovodstvu da, sudeći prema stanju na terenu, ne veruje mnogo u uspešnost sprovođenja novih ofanzivnih dejstava u Donbasu. Pažnja Vašingtona stoga je sve više usmerena na planove kojima bi se odredio budući status Ukrajine. Naravno, bez četiri republike koje je anektirala Rusija, kao i mogućnosti eventualnog prijema tako okrnjene zemlje u NATO i evropske asocijacije. Pošto je i ova mogućnost za sada na prilično klimavim nogama.

Najavljena prolećna-letnja kontraofanziva ukrajinske vojske u istočnim i južnim republikama za cilj bi trebalo da ima povratak teritorija izgubljenih od prošle godine do danas. Pre svega onih na istoku i jugu, prenose američki mediji. Konkretnijih detalja o planiranim akcijama, međutim, nema. Mada vojno rukovodstvo u Pentagonu i dalje insistira na nepokolebljivoj podršci Kijevu i obećava pomoć u oružju i drugim sredstvima. Ukoliko bi, međutim, rezultat najavljenih dejstava bio polovičan, administracija Džozefa Bajdena suočila bi se s velikim problemima. A podsetimo, u SAD se približava izborna godina i glasače treba ubediti u uspešnost politike vođene u proteklom periodu.

Američko oklevanje zasnovano je prevashodno na nedostatku saznanja kakav ishod može da se očekuje od daljih nastojanja Ukrajinaca da oružjem povrate izgubljeno, potom na činjenici da evropska podrška Volodimiru Zelenskom nije unisona, ali i zbog nemanja jasne koncepcije o tome šta u budućnosti činiti sa Ukrajinom, bez obzira na to kako rat bude okončan.

Takođe, SAD su se našle u sasvim novoj globalnoj poziciji. Nekadašnji najbliži saveznici, poput Francuske i još nekih zemalja, deluju sve samostalnije. Traže svoje mesto u raspodeli uticaja. Jednako, i zemlje koje su Amerikanci smatrali svojim satelitima počele su da gledaju na drugu stranu – ka Kini.

Prema izvorima iz Bele kuće, Vašingtonu je u Ukrajini trenutno bliže rešenje o obustavi sukoba nego pregovori o stalnom miru. Cilj je svakako da se na neki način održi nada da nije još sve gotovo i da bi, u nekim povoljnijim okolnostima, stvari možda mogle i da se promene. „Mamac” za Kijev moglo bi da bude i obećanje da će se, čim nastupi mir, krenuti u obnovu zemlje, što bi značilo i ubrzani dolazak zapadnih investitora. Koliko je sve pomenuto primamljivo teško je reći, pošto je nesumnjivo da će obnova ratom razorenog Donbasa pasti, pre svega, na pleća Rusije.

Ono što je karakterisalo 20. vek i što je tzv. Zapadu predvođenom Amerikom davalo prednost u odnosu na ostatak sveta, a to je tehnologija, više nije privilegija samo visokorazvijenih zemalja. Pored toga, izgubljeni ratovi, poput onih u Vijetnamu, Siriji, Iraku, Avganistanu…, načeli su imidž džina sa zapadne strane Atlantika. Upravo stoga iz okruženja predsednika Bajdena ovih dana stižu informacije da se Bela kuća „tiho priprema” za slučaj neuspeha ukrajinskih snaga na bojnom polju, kao i za udarac koji bi ovo moglo da ima po ugled Vašingtona među saveznicima.

Na sve pomenuto nadovezala se i demokratizacija medija, posebno elektronskih, tako da je „obavezujuće američko mišljenje” postalo stvar prošlosti i vremena ideološke podele sveta. O tome najbolje svedoči i činjenica da su mnoge zemlje danas spremne da izraze svoje neslaganje sa politikom velikih.

Drugim rečima, kako god da bude okončan rat u Ukrajini, njegove rezultate neće potvrđivati i garantovati ni SAD ni Rusija, ni neka druga velika sila, pa ni tzv. Međunarodna zajednica oličena u Organizaciji ujedinjenih nacija. Garantovaće ih dobra volja strana koje postignu mirovni sporazum i iza njega ozbiljno stanu. A to stvara sasvim novu sliku sveta.