Niko nema pravo da pretresa ranac učenika

Osnovna škola „Vladislav Ribnikar” jedna je od najuglednijih škola u prestonici i na nivou republike, druga je kuća za više od 1.100 učenika, i do juče slovila je za jednu od najbezbednijih. Osim što decenijama neguje kulturu nenasilja, pokrivena je video-nadzorom, ima školskog policajca i više od deceniju i po u kontinuitetu angažuje privatno obezbeđenje. I baš u toj kući znanja najveći košmar prosvetnih radnika se obistinio − osnovac je ušao u školu i počinio do sada nezabeležen zločin na ovim prostorima.

Po prosvetnim zakonima, budući da je osnovno obrazovanje obavezno, za ovo počinjeno zlo, učenik ne može da bude izbačen iz škole, nego je najstroža sankcija „premeštaj učenika od petog do osmog razreda u drugu osnovnu školu na osnovu odluke nastavničkog veća, uz saglasnost škole u koju prelazi, a uz obaveštavanje roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika”.

Čuvar koji je jedna od žrtava nezapamćene pucnjave uvek je bio na samom ulazu u školsko zdanje. Faktički bio je član školskog kolektiva, svi su ga đaci znali po imenu kao i on njih, nije moglo da se dogodi da njemu promakne da u školu kroči neko ko nije đak ili nije zaposlen u njoj. Učenici su ga obožavali, prosvetni radnici su se na njega oslanjali – ulivao je sigurnost. U zlu koje se juče dogodilo prvi je nastradao, na zadatku da spreči tragediju.

Da je takvo profesionalno obezbeđenje preka potreba svih škola, ali da ga imaju samo one koje za to imaju saglasnost i finansijsku podršku roditelja učenika koji žele i mogu da plaćaju čuvare koji kao radnici školskog obezbeđenja moraju da imaju posebne licence za rad s decom, odavno je jasno. Takvo obezbeđenje pre tri godine nisu imale Ekonomsko-ugostiteljska škola „Vuk Karadžić” u Velikoj Plani u koju je čovek naoružan do zuba tek tako ušao u učionicu i umalo izveo talačku krizu, kao ni Treća beogradska gimnazija, prvi sused OŠ „Vladisav Ribnikar”, u kojoj je krajem 2019. uhapšen mladić zbog sumnje da je pokušao da siluje učenicu koju je pratio kroz školsko zdanje do toaleta gde je mogao da joj naudi.

Sada ni posvećeno profesionalno obezbeđenje nije bilo dovoljno da se spreče pucnjava, ranjavanje i ubistva, koji su se juče dogodili. Nasilje u školama je dostiglo tačku posle koje više ništa neće biti isto, a jedno od ključnih pitanja i večnih dilema je kako sprečiti, ono što je i zakonom najstrože zabranjeno i kažnjivo − da se u školu unese oružje ili bilo koje sredstvo ili predmet kojim neko može da se ugrozi ili povredi.

Ako pitate direktore škola – ne postoji način, jer niko osim roditelja ne sme da proverava šta je učenik doneo u školu, šta se nalazi u đačkoj torbi ili džepovima. Nažalost, posle masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar”, očito je da školska torba učenika može biti i puna oružja ponetog s namerom da se pojedinci likvidiraju, a kompletan školski kolektiv dovede u opštu opasnost.

− Ne pitajte. Škola je živ sistem, škola nije zatvor, nije ni vojska, ni kasarna. Mi ne možemo da pretresamo, ne smemo. Ja kao direktor ne smem da pretresem učenika, mogu za to da odgovaram, ne sme ni školski policajac, pa naravno da onda učenik može da unese bilo šta u školu i to je svima jasno. Za katastrofu koja se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar” u šoku sam, nemam reči, odvratno se osećam, zovu me direktori, sve vreme smo na vezi s resornim ministarstvom, svi su potreseni − ukazuje za naš list Dejan Nedić, predsednik Društva direktora škola Srbije.