Krivica maloletnih učinilaca krivičnih dela

Maloletničko krivično pravo sadrži niz specifičnosti koje opravdavaju regulisanje te materije posebnim zakonom. U Srbiji se prema maloletnim učiniocima krivičnih dela primenjuje kao lex specialis Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, kodifikacija koja ima niz izuzetaka u odnosu na odredbe o punoletnim učiniocima. Specijalnim odredbama o maloletnicima daje se prednost jer se kriminalnopolitički ciljevi u suzbijanju maloletničkog kriminaliteta postižu pre svega merama pomoći, brige, nadzora i otklanjanja smetnji u normalnom razvoju maloletnika. Apostrofira se vaspitanje i pravilan razvoj maloletnih učinilaca. Naglašena je specijalna prevencija, delovanje na maloletnika u smislu njegove socijalizacije. Prinuda i ograničavanje slobode u drugom su planu, te se tako samo starijem maloletniku tj. licu koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo šesnaest, a nije navršilo osamnaest godina, izuzetno, može izreći kazna maloletničkog zatvora. Mlađim maloletnicima, tj. licima koja su u vreme izvršenja krivičnog dela navršila četrnaest, a nisu navršila šesnaest godina mogu se izreći samo vaspitne mere.

Donja starosna granica ispod koje se ne može primeniti nijedna krivična sankcija, što znači isključenje primene krivičnog zakonodavstva, jeste određena članom 4 stav 3 Krivičnog zakonika i članom 2 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Naime, prema licu koje u vreme izvršenja protivpravnog dela predviđenog u zakonu kao krivičnog dela nije navršilo četrnaest godina ne mogu se primeniti krivične sankcije. Tada na scenu stupa sistem zdravstvene i socijalne zaštite. Takva lica se u krivičnom pravu nazivaju decom. Slično rešenje postoji u najvećem broju evropskih krivičnih zakonodavstava (Nemačka, Austrija, Italija, Španija, države sa prostora bivše SFRJ, Slovačka, Rumunija, Bugarska i dr.). Ovakvo rešenje je u skladu sa Opštim komentarom br. 24 (2019) o pravima deteta u sistemu pravosuđa za decu koji je doneo Komitet za prava deteta UN. Najvišu donju starosnu granicu prihvatile su neke skandinavske zemlje – petnaest ili šesnaest godina (Danska, Švedska, Norveška), s tim što ove zemlje gornju starosnu granicu postavljaju na dvadeset prvoj godini života. Donja starosna granica postavljena na navršenih četrnaest godina predstavlja višedecenijsku tekovinu na području država bivše SFRJ. Neke zemlje anglosaksonske pravne kulture i tradicije, kao i neke afričke i azijske zemlje prihvataju najnižu donju granicu maloletstva (od sedam do devet godina).

Dakle, kada krivično delo učini lice koje se u krivičnopravnom smislu smatra detetom, ono nije krivo za protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo, bez obzira na težinu propisane krivične sankcije prema njemu se ne primenjuje krivično zakonodavstvo i nadležnost pravosudnih organa. Kada takvo krivično delo učini lice koje je navršilo četrnaest a nije navršilo šesnaest godina moguća je primena vaspitnih mera i među njima kao najteže, najrigoroznije vaspitne mere upućivanja u vaspitno-popravni dom, koja može trajati najmanje šest meseci, a najviše četiri godine. Prema slovu zakona postoji i zavodska vaspitna mera upućivanja u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljavanje koja se primenjuje prema maloletnicima koji su ometeni u psihofizičkom razvoju ili imaju psihičke poremećaje ali, nažalost, od stupanja na snagu Zakona o o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (1. januar 2006) takve ustanove nisu formirane te se ova odredba ne primenjuje u praksi. Kada je u pitanju neprimenjivanje pojedinih odredbi kojima se propisuju neke vaspitne mere sličnu situaciju prepoznajemo i kod vaspitne mere pojačanog nadzora u drugoj porodici.

Utvrđivanje bitnog elementa krivičnog dela, krivice učinioca tj. ocena intelektualnih i voluntarističkih sposobnosti maloletnika predstavlja proces koji je kod maloletnih učinilaca još složeniji imajući u vidu biopsihička i socijalna svojstva ličnosti. Period adolescencije karakterišu određeni biološki i psihološki procesi. Nagli telesni razvoj ličnosti ne mora biti praćen psihološkom zrelošću, štaviše vrlo često postoji raskorak između fizičkog rasta i razvoja i psiholoških procesa. U pogledu rasprave o mogućnosti spuštanja donje starosne granice „krivičnopravnog maloletstva” ispod četrnaest godina bilo bi dobro formirati komisiju koja će podrazumevati učešće stručnjaka iz različitih oblasti (pravnike, psihologe, psihijatre, pedagoge itd.) i nakon javne rasprave i ozbiljne debate, analize niza faktora i naučnih saznanja o razvoju ljudske ličnosti doneti odluku da li naša deca u tom uzrastu mogu da shvate značaj svog dela i upravljaju svojim postupcima jer je razvoj ličnosti uslovljen nizom faktora geografskog, kulturnog, klimatskog i ekonomskog karaktera. Treba skrenuti pažnju da je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije samo jednom mlađem maloletnom licu starosti od 14 godina izrečena sankcija za ubistvo u periodu od 2017–2021. Posmatrano u istom periodu licima od 15 godina starosti izrečene su sankcije za osam ubistava i jedno teško ubistvo. U pogledu uzrasta od 16 godina primećujemo primenu krivičnog zakonodavstva za 14 običnih i četiri teška ubistva i u odnosu na sedamnaestogodišnjake izrečene su krivične sankcije za dvanaest običnih i tri teška ubistva. Statistika pokazuje da broj maloletnih učinilaca ubistava kao teških krivičnih dela, u posmatranom periodu, raste od 15. godine života i kulminira sa 16 godina.

U sprečavanju izvršenja kaznenih dela u školama ili njihovoj neposrednoj blizini značajnu ulogu ima „školski policajac”, policijski službenik koji obavlja pozorničku delatnost na području na kome se nalazi škola. U određenom broju osnovnih i srednjih škola već dve decenije funkcioniše ovakav način rada policije, uspostavljen u okviru koncepta „Rad policije u zajednici”. Uloga školskog policajca je da prikuplja bezbednosna saznanja u cilju zaštite učenika i da u koordinaciji sa drugim policijskim službenicima spreči izvršenje kaznenih dela. On mora uspostaviti dobru saradnju sa direktorom, psihologom, drugim stručnim službama, radnicima obezbeđenja škole, nastavnicima i učenicima, u cilju prikupljanja saznanja o neposrednoj opasnosti da neko od učenika postane ili je već bio žrtva krivičnog dela ili prekršaja sa elementima nasilja (vršnjačko nasilje, nasilje u porodici i dr.) ili nekog drugog kaznenog dela. Pored toga, treba i da spreči unošenje predmeta podobnih za napad, alkoholnih pića i materija i supstanci koje su nedozvoljene za korišćenje (na primer opojna droga) u školsko dvorište i u samu školu, kako od učenika škole tako i od drugih lica.

Kada je u pitanju pooštravanje zakonodavne kaznene politike za pojedina krivična dela ističemo da treba raditi na usklađenosti zakonodavne i sudske kaznene politike, na stvaranju uslova za primenjivanje svih propisanih krivičnih sankcija u praksi i uopšte raditi na izvesnosti krivičnopravne reakcije jer se odavno pokazalo da je bolje da primena kazne bude sigurna, izvesna i da efikasan krivični postupak više odvraća učinioce od vršenja krivičnih dela nego propisane oštre kazne sa širokim rasponima i visoko postavljenim posebnim maksimumima za pojedina krivična dela.

*Redovni profesor Kriminalističko-policijskog univerziteta