Ima li država rešenje za dečiji kriminal

Dečak Kosta K. koji je odveden na kliničko posmatranje i lečenje neće krivično odgovarati zbog ubistva osam đaka i čuvara Osnovne škole „Vladislav Ribnikar”. Zbog zločina kakav se u Srbiji nikad do sada nije dogodio ne mogu biti sankcionisani ni Kostini roditelji, sem u delu svoje odgovornosti – zbog neadekvatnog čuvanja oružja i eventualno za propuste u brizi o dečaku.

Mnogo je porodica zavijeno u crno bezumnim činom ovog trinaestogodišnjaka. Borba za život nekih njegovih žrtava još traje. Mnogo je i onih koji će možda i doživotno nositi traume.

Država mora adekvatno da odgovori. Masakr koji je ovo dete počinilo otkrio je na najbolniji način sve pukotine u institucijama i slabosti društva i sistema da zauzda nasilje najmlađih. Odavno su zločini maloletnika veoma svirepi.  Deca koja čine najteža krivična dela sve su mlađa, a koliko je stanje teško i ozbiljno pokazuju mnogobrojne zastrašujuće poruke podrške i divljenja masovnim ubicama i „kopiket” efekat, zbog čega je proteklih dana policija privela više maloletnika i njihovih roditelja.

I dok za devetostruko ubistvo u školi niko neće otići u zatvor, državne institucije najavljuju da će sprovesti niz koraka da se ovako strašan događaj ne ponovi. Veoma je važno da se onim što će uslediti krivica za nasilje maloletnika ne prebaci na njih i da odgovornost ne izbegnu oni koji su stvarno zakazali.

U nizu mera koje je po predlogu predsednika donela Vlada Srbije nalaže se i spuštanje starosne granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina. Ta ideja već godinama se pominje kao jedna od mogućnosti da zakon zaštiti žrtve dečjeg nasilja i kazni mlade počinioce kako to ne bi više činili.

Udruženje sudija i tužilaca (UST) podseća da zastupa stav da, iako je krivičnopravna prevencija poslednja linija odbrane društva i elementarnih vrednosti, to ne znači da treba čekati da svi drugi oblici prevencije pokažu stepen svoje efikasnosti.

„UST podržava inicijativu predsednika Republike Aleksandra Vučića da se snizi starosna granica krivične odgovornosti i pozdravlja zaključak vlade da nadležna ministarstva, u domenu svojih ovlašćenja, hitno razmotre druge predložene mere, kako bi odgovor na ovu tragediju bila jasna poruka da smo kao društvo spremni da reagujemo i preduzmemo sve nužne korake da sačuvamo decu”, navode iz udruženja.

Deo struke smatra da prednost ipak treba dati preventivi i ukazuje da bi spuštanje starosne granice bila greška koja bi uvela sve više dece u krivično-pravni sistem i samo pogoršala problem. Sudije, advokati, tužioci, kriminolozi i psiholozi uglavnom se protive pojačavanju represije nad maloletnicima i poručuju da o deci ne treba da se odlučuje u sudnicama.

Ima primera da nekoliko dečaka od 11 ili 12 godina naprave „klan” i počnu da maltretiraju svoje školske drugare. Nisu retki događaji neshvatljivog nasilja dece prema članovima porodice ili okolini, prema životinjama, kao i brutalnosti u imovinskim deliktima.

Zabeleženi su slučajevi seksualnog zlostavljanja koje učine deca ispod granice krivične odgovornosti, pa ni njima zakon ne može ništa. Čak i mališani od pet godina nekada čine teška krivična dela. Dok nauka tvrdi da su oni samo deca, da ih ne treba posmatrati kao kriminalce, već razumeti pubertet i voditi računa o njihovim potrebama, društvo opravdano oseća strah i očekuje da se mladim nasilnicima hitno stane na put.

U Americi, maloletnici mogu da budu osuđeni i na smrtnu kaznu. Neke države imaju zakone koji za decu predviđaju veoma stroge sankcije zatvora. Granica krivične odgovornosti u Evropi uglavnom je 14, dok je u Engleskoj 10 godina. U nekim državama, gde je spuštena granica krivične odgovornosti, vodi se računa da se maloletniku, dok sedi na klupi u sudnici, podmetne stolica ispod nogu da se, dok odgovara, ne bi osećao inferiorno zbog svoje visine.

„Dokumentovani dokazi na poljima dečjeg razvoja i neuronauke ukazuju na to da su zrelost i sposobnost apstraktnog razmišljanja i dalje u razvoju sa 12-13 godina, zahvaljujući činjenici da se frontalni moždani korteks kod dece ovog uzrasta i dalje razvija. Tako je kod ove dece malo verovatno da će shvatati posledice svojih postupaka, odnosno razumeti krivični postupak. Na njih takođe utiče i ulazak u adolescenciju”, navodi se u komentaru Komiteta za prava deteta Ujedinjenih nacija.

Prošle godine Republički zavod za socijalnu zaštitu Unicef radili su zajedničko istraživanje. Države ugovornice se ohrabruju da obrate pažnju na najnovija naučna saznanja i da shodno tome podignu minimalni uzrast krivične odgovornosti u svom zakonodavstvu na najmanje 14 godina. Komitet za prava deteta preporučuje i viši minimalni uzrast, na primer 15 ili 16 godina, i nalaže im da ni pod kojim okolnostima ne smanjuju minimalni uzrast krivične odgovornosti, u skladu sa članom 41 Konvencije.

„U svim državama, kada se ovako nešto desi, postoji trend da se odmah nađe neko rešenje i to često političari potežu kao predlog. To je loša odluka. Preporuke komiteta su da se diže granica. Iako je utisak da su deca danas mnogo zrelija, istina je da se zapravo sporije razvijaju. Problem je to što mi nemamo odgovor sistema za decu koja su ispod granice krivične odgovornosti. Od sedamdesetih godina prošlog veka radi se na tome da se decom bavi sistem socijalne zaštite koji, kao što je poznato, funkcioniše ispod svih kapaciteta”, kaže za „Politiku” Ines Cerović, konsultant i predsednica Upravnog odbora Centra za prava deteta.

Ukazuje da u Srbiji nema programa prevencije, a spuštanjem granice krivične odgovornosti decu bismo prebacili u krivični sistem koji ne daje nikakav odgovor, već samo izriče sankciju.

„Ta kazna zadovoljava narod, a u praksi je to popravni dom, gde ne postoji nikakav program. To je mesto gde deca samo zaostaju i gde ne dobiju drugu šansu, već su izložena nasilju i kasnije često postanu punoletni počinioci krivičnih dela. Čitav sistem treba da se reformiše. Imamo decu koja su učinila više od 100 krivičnih dela, a nemaju 14 godina. To samo pokazuje koliko je problem dubok. Država sada treba da stavi decu u centar svog delovanja i napravi multisektorski tim koji bi napravio sistemski odgovor i za decu ispod 14 godina koji bi mogao da se primeni i na dete koje je počinilo zločin u školi”, dodaje Ines Cerović.

Kriminolog Aleksandar Stevanović smatra da su rešenja koja se donose „preko noći” pogrešna. Napominje da rešenja ne treba da imaju akcenat samo na posledice, već da treba da se započne uklanjanje uzroka koje je dovelo do ovakvog stanja.

„Nema čarobnog štapa kojim može nešto odmah da se uradi. Nema ad hok rešenja. Nisam protiv teze da smo došli do tačke da granica emocionalne zrelosti više nije 18, nego 16 godina i da granica krivične odgovornosti treba da se spusti na 12 godina, ali da bi se izašlo sa takvim zaključkom potrebno je da se uključi veliki broj stručnjaka sociologa, pedagoga, andragoga, defektologa, kriminologa i pravnika pa da se naprave opsežne studije”, navodi Stevanović.

Dodaje da je razumljivo da događaji poput zločina u školi „Vladislav Ribnikar” izazivaju veliku moralnu paniku i društveni pritisak kojim se traže brzi odgovori.

„Kad bi se metodološki studije sprovele, možda bismo dobili takav rezultat, ali u ovom trenutku ne mislim da je niža granica krivične odgovornosti nešto što će rešiti problem. Šta ćemo uraditi ako takav zločin učini dete od 11 i po godina”, kaže kriminolog. Naglašava da krivični mehanizam nije dovoljno odvraćajuća okolnost.

Stevanović očekuje da će nakon detaljnog veštačenja dečak koji je ubio devet osoba, u zavisnosti od mentalnog zdravlja i utvrđenih abnormalnosti, ostati u nadležnosti Centra za socijalni rad i da neće biti vraćen u porodicu, iako se na njega ne primenjuju sankcije iz krivičnog zakonodavstva.