Ruska „Mrtva ruka” plaši Amerikance

Tri velike sile – SAD, Rusija i Kina – imaju svoje vojne adute u rukavima. Od ove tri, Rusija ima najveće vojno odvraćanje. Stoga ne treba da čudi što se Vašington, nikada nije usudio da isprovocira Moskvu na otvoreni sukob. Prema dostupnim podacima, SAD su rasporedile najmanje 2.000 vojnih baza širom sveta. Tamo su stacionirali trupe i uskladištili dosta oružja. U slučaju vanredne situacije, bez obzira sa kojom zemljom Amerika ratuje, ove vojne baze postaju moćna podrška Sjedinjenim Državama i pružaju im pomoć na bojnom polju. Na primer, u Japanu su Sjedinjene Države rasporedile 50.000 svojih vojnika.

Ali nedostižnu prednost ima Rusija, to priznaju Amerikanci.

To što ima više nuklearnih bombi nego SAD, što ima rakete sa atomskim bojevim glavama kao što su Sarmat, R-36M (NATO klasifikacija „Satana“), Topol-M i druge, nije pravi uzrok respekta. Prema uporednim podacima ruskog sajta “Ratovanje” i britanskog Međunarodnog instituta za strateške studije, ruske kopnene snage poseduju više od hiljadu bojnih mašina 21, koju Rusi nazivaju “grad” (po padavini), a koja je na neki način potomak slavne “kaćuše” kojom je Crvena armija jurišala na Berlin. Ruske oružane snage imaju 700 „nosača“ nuklearnog oružja u koje spadaju strateški bombarderi, podmornice na nuklearni pogon i ukopani silosi za interkontinentalne balističke rakete. Ni to nije prevagnulo.

Ali danas najveći adut u rukama Moskve nije sve ovo nabrojano, već sistem „Perimetar“, ili „Mrtva ruka“- Death hand!, kako su ga krstili zapadni vojni analitičari. To je opasnije i presudnije od čitavog arsenala nuklearnog oružja.

Moć odvraćanja ovog sistema prevazilazi sve ostalo na svetu, zvaničnici Sjedinjenih Država su to priznali.

 „Ruski sistem upravljanja nuklearnim oružjem 'Perimetar' ne samo da je opstao posle hladnog rata, već se i usavršava“, upozorio jedan od najpriznatijih američkih eksperata Brjus Bler.

Za razliku od osnovnog sistema upravljanja strategijskim raketama, „Kazbek“, koji je poznat zahvaljujući kompleksu „Čeget“ ili „atomskom koferčetu“, gde ljudska ruka obavlja komandu, ovde rakete same sebi daju nalog za start.

Bilo im je jasno da će se sredstva za radioelektronsku borbu razvijati i potencijalno će moći da se blokiraju kanali preko kojih se upravlja strateškim nuklearnim snagama.

Zbog toga je projektovan i sproveden rezervni plan garantovanog uzvraćanja putem lansiranja raketa sa nuklearnim bojevim glavama iz svih ukopanih silosa.

Ako nema odgovora, startuje

„Perimetar“ je kompleks automatskog masovnog uzvratnog nuklearnog udara. Zamišljen je da dejstvuje čim Sjedinjene Države pokrenu iznenadni napad na Rusiju, tako što se ovaj sistem sam aktivira za kontranapad. Jednostavno rečeno, funkcioniše po principu: „Ako ja umrem, onda nećeš moći ni ti da živiš“. Ovaj kompleks može da pokrene najmoćniji kontranapad na svetu, zbog čega se naziva i „superoružje sudnjeg dana“.

Po završetku Hladnog rata sovjetski vojni vrh je shvatio da bi samo jedna nuklearna raketa bila dovoljna za uništenje komandnog mesta iz koga se upravlja nuklearnim arsenalom.

Nova raketa u ukopanom silosu koji može da izdrži direktan pogodak nuklearne bojeve glave ima unapred podešene koordinate leta i radio-signale koje će za vreme svog leta slati drugim raketama.

Kao osnova za novu raketu izabran je UR-100N (interkontinentalna balistička raketa, po klasifikaciji NATO-a SS-19 „Stiletto“).

Inženjeri su specijalno za nju napravili novu bojevu glavu sa moćnim predajnikom.

Prototip bio upućen na prvo testiranje u ruskoj armiji. Prve probe su pokazale da raketa leti 4.500 kilometara na visini od 4.000 metara i tokom leta uspešno šalje radio-signale drugim objektima.

Ruska vojna komanda je izvršila „borbene probe“ kako bi se ispitalo može li novo oružje da otvori pravi ukopani silos i lansira najmoćniju rusku nuklearnu raketu na zadati cilj.

Komandna raketa je lansirana u Beloruskoj SSR i uspela je da pošalje komandu za aktiviranje ukopanog silosa za lansiranje blizu Bajkonura u Kazahstanu. Iz silosa je lansirana interkontinentalna raketa R-36M (po klasifikaciji NATO-a SS-18 „Satana“) koja je uspešno pogodila cilj na poligonu Kura na Kamčatki. Tako su završene sve faze testiranja.

Pokazalo se da novo oružje može da preleti celu sovjetsku teritoriju i da istovremeno usput odašilje operativne komande drugim interkontinentalnim balističkim raketama.

Bez čovekove komande

Ovaj sistem se dakle, radikalno razlikuje od svih drugih jer može samostalno, bez čovekove komande, da zaspe neprijatelja stotinama bojevih glava.

Ako izbije nuklearni rat između Sjedinjenih Država i Rusije, sistem „Mrtve ruke“ će se aktivirati i ući u automatski režim praćenja kako bi detektovao znake radijacije, zemljotresa i nuklearnih eksplozija u zemlji pomoću senzora na zemlji.

Ako sistem ne dobije odgovor na visokom nivou, od Vrhovne ruske komande u određenom vremenskom periodu, identifikovaće ovo kao napad na Rusiju. Tada će početi uzvratni napad na SAD – „Mrtva ruka“ će dati naređenje, a sve preostale nuklearne rakete koje su izbegle uništenje biće lansirane ka već programiranim ciljevima. Zato je Vladimir Putin tako zapovednički izjavio: „Ako Rusije nema, šta će svet da radi?“ Očigledno, njegova odlučnost i poruka zasnovana je na ovom „smrtonosnom“ adutu.

SAD bez automatskog okidača

„Mrtva ruka“ se sastoji od raketa, ali i od radara smeštenih na teritoriji Rusije, a takođe satelita koji prikupljaju podatke iz kosmosa. To je složen kompjuterski sistem koji stalno analizira široki spektar parametara kao što su seizmička aktivnost i nivoi radijacije, a takođe prati podatke sistema za rano otkrivanje raketnog napada smeštenih duž ruske teritorije.

Tokom eksploatacije ovaj sistem je nekoliko puta modifikovan. Pre svega, Rusija je u njega integrisala svoja nova sredstva za radioelektronsko izviđanje, kao na primer radare klase ’Voronjež’ koji otkrivaju lansirane rakete u radijusu od 7.000 km. Drugo, inženjeri su modifikovali bojevu glavu tako da se ona suprotstavlja novim sredstvima radioelektronske borbe koja se sada pojavljuju i guše radio-signale“, rekao je svojevremeno Ivan Konovalov, direktor za razvoj u Fondu za unapređenje tehnologija 21. veka.

U Sjedinjenim Državama razvijene su slične tehnologije. Senzori seizmologije i zračenja koriste se za praćenje delova SAD-a i sveta radi nuklearnih eksplozija i drugih aktivnosti, ali američka vojska nikada nije stvorila automatski okidač za svoj arsenal.

Zato dve sile ne žele da uđu u situaciju totalnog rata ili potencijalnog opšteg nuklearnog dvoboja, jer taj scenario uključuje i finale gde bi umesto ruskog predsednika na Vašington ciljao automat zakopan negde ispod Urala.