Nova knjiga Miroljuba Todorovića

U izdanju izdavača „Projekat Rastko” i „Everest media” objavljen je novi roman našeg znamenitog književnog i umetničkog stvaraoca Miroljuba Todorovića (1940), osnivača i teoretičara neoavangardnog svetskog umetničkog pokreta signalizma, pod naslovom „Gajba za klebecane : šatro roman u 277 žvaka i 70 slika”.

Reč je o prozi šatro-žargona, kojom se Miroljub Todorović poslednjih godina intezivno bavi. Signalističko eksperimentisanje rečima i jezikom Todorović je povezao sa karakterističnim, posebnim i slobodnim šatro-govorom koji je u svojim ranijim delima („Itaka”, „Šatro priče” itd) ustoličio kao jednu od mnogih prepoznatljivosti i karakteristika svog velikog proznog, esejističkog i pesničkog opusa.

Novi Todorovićev roman koji se svakako može tumačiti i kao zbirka šatro-pripovedaka, ne iskače iz ranije Todorovićeve šatro-matice tj. pripovedačke i romaneskne „šatro-reke”, već je i u ovom novom šatro „tomu” sledi: tu je slavni Todorovićev junak Mungos, zatim niz junaka, „luftiguza”, karakterističnih imena i osobina poput: Bate Bildera, Paje Zeca, Gavre Gnjide, Slobe Daveža, Tome Divljaka, Zokija Pirane, Sime Šrafcigera, Steve Sove ili Pere Majmuna itd. koji u svojim svakodnevnim avanturama, svojim jezikom, svojom psihologijom i životom dovode u pitanje i ismevaju sve norme „pristojnog” ponašanja i ustaljenih (prividno uzornih) građanskih konvencija.

Pored mnogih novokovanica (novoskovanih šatro-reči) ovaj roman nosi i specifičnu dozu humora koji prozni osećaj čitanja ove knjige prevodi u pesnički. Roman je sačinjen od „277 žvaka” (kratkih priča ili minijaturnih romanesknih poglavlja) i „70 slika” (signalističkih ilustracija) i poseduje još jednu karakterističnost: odslikava relativno čestu oscilaciju i izmenu psihologije ne samo jednog „piratskog govora” tj. njegovih korisnika već i svakovrsne degenerativne promene u mentalitetu jednog društva, a koje se, paradoksalno, prvo uočavaju u ovakvim naizgled marginalnim supkulturnim i jezičkim grupama.