Različita lica jednog ženskog pisca

Nemačka pozorišna i filmska glumica Sandra Hiler osvojila je filmsku planetu ulogom u kultnom filmu „Toni Erdman” Maren Ade na 69. Kanskom festivalu, ali je ona i pre toga bila dobro poznata poštovaocima sedme umetnosti. Za ulogu epileptičarke Mihaele Klinger u „Rekvijumu” Hansa Kristijana-Šmida, za koju članovi njene crkve smatraju, kao i ona sama, da je opsednuta, još 2006. godine u Berlinu je osvojila „Srebrnog medveda” za najbolju žensku rolu.

Film „Toni Erdman” samo joj je otvorio vrata za burniju međunarodnu filmsku karijeru. Sandra igra na mnogim svetskim jezicima, zimus je u Berlinu viđena u filmu „Sisi i ja” Frauke Finštervalder u kojem igra ugarsku groficu Irmu Staraj, pratioca carice Elizabete od Austrije poznate kao Sisi, dok se na upravo završenom 76. Kanskom festivalu pojavila u glavnim ulogama u dva pobednička filma – u francuskom „Anatomiji pada” Žistin Trije („Zlatna palma”) i britansko-američkom „Zona interesa” Džonatana Gejzera ( Gran-pri).

Uvek drugačija, ali i uvek svoja. U „Anatomiji pada” igra književnicu Sandru osumnjičenu za moguće ubistvo supruga, u „Zoni interesa” je u liku Ilze Hes (koja je kasnije postala i književnica), supruge Rudolfa Hesa, komandanta logora Aušvic. Sva tri njena najnovija filmska ostvarenja za prikazivanje u Srbiji obezbedila je distributerska kuća „MegaCom Films”.

Glavne uloge u „Anatomiji pada” i „Zoni interesa” i oba filma su u Kanu, snimali ste ih paralelno?

Za nas je bila velika čast da smo uopšte pozvani. Toliko stvari je moralo da dođe na svoje mesto, tako da je neverovatno da smo završili oba filma u isto vreme i da su mogli da budu poslati na festival i da budu odabrani za glavni takmičarski program. Oba filma ljudi jako vole i veoma sam zahvalna što sam u njima. Nisam ih snimala paralelno,

počela sam sa snimanjem „Zone interesa” u leto 2021. godine, na jesen sam snimala film „Sisi i ja”, a u proleće 2022. smo počeli snimanje „Anatomije pada”.

Uloge u oba filma su zahtevne, u „Anatomiji pada” morate da menjate jezike na kojima govorite tokom suđenja vašem liku i to postaje prava psihološka igra?

Jeste, ali sve je to išlo u dogovoru sa Žistin Trije. Ona nije neko ko zahteva. Ona je neko ko daje predloge. A takođe, proces snimanja filma sa njom je bio veoma povezan sa pozorišnim procesom, jer smo se okupljali ujutru na kafi, razgovarali o tome šta će se desiti i pokušavali da saznamo kako snimati taj dan. Imali smo dovoljno snimajućih dana pa samim tim i vremena da svaki od glumaca u svojim ulogama evoluira, da razvije lik, da pravi greške i da počne iznova. Bila je jedna scena koju smo snimili dva puta nekoliko dana kasnije, prva scena sa Sandrinim intervjuom za novine. U početku nije funkcionisalo, jer je to za mene bio toliki pritisak. Nisam znala kako da predstavim karakterne osobine lika, jer lik Sandre postaje sve jasniji tokom svega što joj se dešavalo. I u početku nisam bila sigurna kako će ona dati taj intervju.

Kada je u sudnici, vaša Sandra mnogo govori pred porotom i čini se da je to prvi put da je neko zaista sluša?

Ona je pisac o kojoj su mnogi slušali i čitali, a sada je u poziciji da mora da ogoljuje svoj bračni život, tako da ne mislim da je to nešto što je željno čekala. Naprotiv, mojoj Sandri je zaista neprijatno da javno iznosi detalje svoje veze. To je stvarno nešto što niko ne želi nikome. Ona se oseća kao da je sve to neki veliki nesporazum. Reći volela sam ga, i on je bio moja srodna duša, ali to nikada ne mogu dokazati. Kako to možete dokazati? Mislim, kada ovo može biti laž, onda i druga stvar može biti laž. Samo treba da odlučite u šta verujete. Zahtevan je njen lik, a ja nisam imala nikakve posebne tehnike ili rituale da bih ga odigrala. Jednostavno, verovala sam u taj lik i verovala sam rediteljki Žistin Trije, jer se dobro poznajemo.

Šta je pomoglo da se u „Zoni interesa” nosite sa istorijskim likom, sa ovom pričom i razmerom priče?

Trebalo je da osetim energiju same teme, onako kako je njom želeo da se bavi Džonatan Glejzer. Igram lik supruge komandanta Aušvica i nisam želela da budem umešana u bilo kakav „fašistički angažman” ili tako nešto. U celom svom radnom procesu nisam ni sanjala da bi to moglo da bude nešto gde bih želela da idem. Pre prihvatanja uloge imala sam mnogo razgovora sa ljudima koji su mi bili bliski, koji su rekli: „Pa to neko mora da uradi, a onda si to možda ti.” Mislim da je zaista važno predstaviti perverznost načina života kakav je imala Ilze, a koji zapravo svi na neki način imamo, jer svaki dan vežbamo kako da zatvaramo oči pred raznim grozotama radi kakve lične pogodnosti. Ili zbog stvari kojih se plašimo ili da ne remetimo naš mir ili bilo šta drugo. Dakle, to su sve pitanja koja je Džonatan Glejzer imao u razmišljanju kako da to uopšte pokažemo i kako da to učinimo na pravi način. Da li je moguće pokazati sve to i da li je dozvoljeno da postoje trenuci u kojima se nacistički likovi uopšte ne osećaju prijatno? Sve ove stvari su bile zaista zanimljive i dešavale su se na nekoj vrsti meta nivoa koji je imao tako malo veze sa stvarnim likovima. Više je to bilo formiranje i kreiranje situacije u kojima je trebalo nositi se sa likovima.

Koliko je bilo teško ostaviti lik Ilze Hes iza sebe?

Veoma lako, kao i sve druge likove koje ostavljam iza sebe. Naravno, još imam fotografije u telefonu snimljene dok sam se vozila kolima tamo-amo u Poljsku, sa psom i sa svojom ćerkom, jer i pas i ćerka igraju u filmu. Znate kako, na kraju svi mi lako možemo da idemo kući, ali sav posao, iskustvo posete memorijalu Aušvica to zaista ostaje zauvek. To se nikada neće zaboraviti, a ja sam zaista zahvalna na prilici što sam bila tamo, posebno kao Nemica i što su me lokalni ljudi prihvatili sa dobrodošlicom.

Kako provodite vreme između snimanja filmova?

Mnogo igram u pozorištu. U pozorištu sam i počela i nisam znala šta bih tražila u filmu. I sada ću nastaviti da radim i da budem kod kuće. Volim kada sam kod kuće.

Gde vam je kuća?

U Lajpcigu.

Imate li odmah neki filmski projekat pred sobom?

Da, snimaću jedan nemački film čija je radnja smeštena u period ujedinjenja Nemačke kada se menjao novčani sistem i formalne vrednosti valute. Zanimljiva je priča, jer je to period kada ljudi po pola godine nisu mogli da dođu do svog novca, mnogo su izgubili i sve je išlo u korist bogataša. Sećam se tog vremena kada sam prvi put videla svoje roditelje tako nesigurne.