„Mašina vremeni” doplovila u Beograd

Beograd je spreman da 5. juna ugosti još jednu istinsku rok atrakciju. Ali ne pristiglu sa zapadne strane kontinenta, kao što smo navikli. Ovaj put publika će moći da uživa u – ruskom roku! I to onom vrhunskom. U okviru turneje nazvane „Blizu smo”, dolazi nam grupa „Mašina vremeni” („Vremeplov”), jedan od najstarijih i najuglednijih predstavnika muzike mladih iz zemlje na istoku Evrope.

Spadaju u začetnike sovjetskog roka i među retke izvođače koji su aktivni i danas. Kako sami kazuju, njihova muzika sadrži elemente klasičnog roka, bluza i neizbežne tradicije bardova po kojoj je ruski muzički izraz obezbedio sebi specifično mesto u kompletnom svetskom poetskom izrazu.

Počeli su 1969, u vremenima kada je rok muzika već bila na vrhuncu širom planete, kada su stvar u svoje ruke preuzeli vrhunski muzičari i stvaraoci. Publika je tada bila opčinjena hitovima „Rolingstounsa”, „Led cepelin”, „Hu”, Dejvida Bovija, Boba Dilana. Te godine održan je i veličanstveni koncert u Vudstoku (SAD) i mnogi slični. Jugoslavijom su prašili „Indeksi”, „Grupa 220”, „Korni grupa”, „Dinamiti” sa Dadom Topićem, braća Jelić…

Tih davnih godina pojaviti se na velikoj sovjetskoj muzičkoj sceni nije bilo nimalo jednostavno. Koncerti su bili retki, najčešće u relativno zatvorenom krugu posvećenih, po lokalnim klubovima, privatnim stanovima, na sedeljkama... O snimanju ploča malo ko je i mogao da razmišlja. Sve se odvijalo na nivou andergraund scene. Sem toga, biti zvanično muzičar zahtevalo je određene škole, diplome, članstvo u cehovskom udruženju… A rokerima takvo ustrojstvo nikada, i nigde, nije bilo „domaći teren”. Snalazili su se kako je ko mogao…

Ipak, pesme su išle od uha do uha, postajale slušane a njihovi autori i izvođači sticali su status pravih zvezda. U takvom vremenu i okruženju iznikli su: Boris Grbenščikov i grupa „Akvarium”, „Alisa”, „Kino”, DDT, „Agata Kristi”, „Krematorij”, „Građanska odbrana”… Tada je nastala i „Mašina vremeni” koja je tokom prvih godina delovanja često menjala ime, prilagođavajući se trendovima i zahtevima publike, postajući zrelija, i predvođena glavnim kompozitorom i gitaristom Andrejem Makarevičem vrlo brzo postala jedan od ključnih zaštitnih znakova ruskog roka.

Muzika nikada nije podlegala ograničenjima. A nastojanja da se usmeri u određenom pravcu, veže za specifičnu društvenu klasu, istorijski kanališe… uvek su je pratila. Od simbola zajedništva, protesta, zabave, pa do pokušaja da iskaže svu širinu ljudskog razmišljanja, muzika je bila uz čoveka. Kako se menjao način života menjala se i muzika, prateći u stopu svaki društveni i tehnološki pomak.

Rokenrol je bio deo svega toga. Nastao je onoga trenutka kada je razvoj tehnologije omogućio da muzika, bez obzira čija je, ili ko je izvodi, uđe u svaku kuću, privuče najrazličitije slojeve društva i pređe sve državne granice. Uspeo je u nečemu što nije pošlo za rukom nijednoj muzici do tada: vezao je generacije mladih širom planete. Iz zadimljenih američkih klubova širio se kroz svet, dospevao do svih tačaka na planeti, pa i do Dalekog istoka, odakle se kroz proces „sinifikacije” vratio nazad, u iste one klubove iz kojih je krenuo. Na tom putu srušio je sve ideološke prepreke, pa čak i čuvenu „gvozdenu zavesu” koja je razdvajala kapitalizam i socijalizam.

Opšte je mišljenje da su u Sovjetskom savezu sve društvene aktivnosti bile pod strogom kontrolom vlasti. Pa tako i muzika. Posebno ona koju su slušali mladi. Ploče sa rok muzikom bile su retkost i u prodavnicama i u kućnim kolekcijama. Ipak, sve to nije moglo da odvoji publiku od zvuka električnih gitara koji je neumoljivo stizao sa zapada. Uostalom, razvoj tehnologije već je dostigao takav nivo univerzalnosti da je i ono što je postalo uobičajena potrošna roba u razvijenim zemljama, to počinjalo da biva i na sovjetskim prostorima. A to znači i tzv. električni (ozvučeni) instrumenti koji su izvođačima nove muzike omogućavali da se čuju glasnije, i izvan stanova u kojima su se obično okupljali.

„Mašina vremeni” su u muzičko osvajanje SSSR-a krenuli na čelu sa Andrejem Makarevičem, Jurijem Borozovim, Igorom Mazaevim, Pavelom Rubinom, Aleksandrom Ivanovim i Sergejem Kavgom. Prvi koncert izveli su na instrumentima pozajmljenih od kolega iz drugih bendova. Usledile su godine usavršavanja, promene u članstvu... ali upornost je nagrađena. Tokom godina stilski su se kretali od roka, bluza, autorskih pesama do progresivnog roka, nametnuvši se kao specifičan zaštitni znak muzike ruske mladeži. Bili su i učesnici velikog koncerta pod nazivom „Rok na barikadama” avgusta 1991, koji je obeležio silazak sa vlasti poslednjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova i nastanak nove Rusije.

Danas okosnicu grupe čine Makarevič, bas-gitarista Aleksandar Kutikov i bubnjar Valerij Jefremov, a u Beogradu će uz njih nastupiti gitarista Igor Homič, klavijaturista Aleksandar Levočkin, trubač Aleksandar Ditkovskij i perkusionista Kiril Ipatov.