Balkanac u zlatnim kopačkama

Jedna velika sportska karijera, završena ovih dana, imala je početak koji je bio više od nagoveštaja… U susretu pionira dva fudbalska tima u Švedskoj, Balkan iz Malmea ugostio je ekipu Velingea. Igrači su uglavnom imali 12 godina. Najmlađi i najdrčniji među njima, član domaćeg tima, stalno je pravio probleme svom treneru. Tog dana je zbog nediscipline morao da ostane na klupi. Kad je protivnik na poluvremenu vodio sa 4:0, trener nije imao kud. Dao je šansu nestašnom desetogodišnjaku koji je u nastavku postigao osam golova i doneo pobedu svom timu od 8:5. Trener Velingea, zapanjen igrom i stasom tog dečaka, uložio je protest, smatrajući da je Balkan „švercovao” starijeg fudbalera. Kad su mu pokazali lični dokument tog nezadrživog strelca, zanemeo je i odšetao nazad da teši svoje dečake.

U dokumentu je pisalo: Zlatan Ibrahimović, rođen 3. oktobra 1981. u Malmeu.

Oni koji su bili tog dana na utakmici, danas tvrde da se već tada iz aviona videlo koliko daleko će dogurati Ibrahimović. Međutim, nisu znali da je u to vreme bio bliži stranputici nego stazi ka zvezdama.

Prve patike dobio je sa pet godina. Bile su jednostavne, crvene, po meri jedne radničke porodice. Nisu kupljene u nekoj sportskoj prodavnici, već u „Skopunktenu” (švedski lanac prodavnica) – poklon od oca, Šefika Ibrahimovića, koji je 1977. iz Bijeljine emigrirao u Švedsku i tu se oženio Zadrankom Jurkom Gavrić. Bio je to jedan od mnogih brakova iseljenika iz Jugoslavije u Rozengardu (predgrađu Malmea u kojem su uglavnom živeli Balkanci), ali i jedan od onih koji su najkraće trajali. Razveli su se dve godine posle rođenja Zlatana, koji je rastao maštajući o fudbalskoj slavi, divalj, neobuzdan, često na ivici zakona…

Kada mu je bilo devet godina, odlukom socijalne službe premešten je s majčinskog starateljstva kod oca, zato što je majka imala „problema sa zakonom”. Publicista David Lagerkranc, koji je sa Ibrahimovićev radio na njegovoj autobiografiji „Ja sam Zlatan”, rekao je da je „složenost – reč koja ga najbolje opisuje”:

„Na njegovom mestu, 99 momaka od 100 bi posrnulo, ali on je iskoristio svoj bes da postane bolji. Rekao mi je: ’Davide, moram da budem ljut da bih igrao dobro.’ Kada se igrao s decom iz srednje klase, osećao se inferiornim jer je nosio pogrešnu odeću i nije imao novca, pa je rekao sebi: ’Jednog dana ću im pokazati!’”

Osnove fudbala naučio je u Balkanu, klubu jugoslovenskih iseljenika, osnovanom 1962. Posle je igrao u Malmeu, Ajaksu, Juventusu, Interu, Barseloni, Milanu, PSŽ-u, Mančester junajtedu, Galaksiju i, na kraju – opet u Milanu. Za reprezentaciju Švedske postigao je 62 gola na 122 meča. Sa 195 cm visine promenio je sliku o klasičnom centarforu: nije se kretao kao sidraš, već je igrao akrobatski fudbal, driblajući kad god je mogao, šutirajući iz prve sa svakog mogućeg dela terena.

Neki od njegovih golova su toliko neverovatni da se kose sa zakonima fizike, ali to može samo neko ko je drugačiji, ko tako silno veruje u sebe, ko se oslanja na talenat i instinkt, a ne na taktiku.