Bog košarke i više od toga

Gotovo u isto vreme dvojica naših sportista su svojim dostignućima zadivila ne samo ceo svet, nego i istoriju. Trijumfom u Parizu Novak Đoković je postao teniser s najvrednijom riznicom trofeja ikada. Niko do sada nije osvojio 23 pehara na četiri najveća međunarodna turnira.

I mada je pred Đokovićem bio zadatak ravan onima koji su, u mitsko vreme, bili stavljeni pred Herkula, verovatno niko nije očekivao drugačiji ishod. Ima, doduše, po belom svetu onih, čiju dušu razdiru njegovi uspesi, ali teško da  se iko od njih kladio da će da bude drugačije. Mnogo je megdana, čak i onih za koje se u šali, u neobaveznim partijama šaha, kaže da se u kulturnim zemljama predaju, a u kojima je on izvodio nemoguće preokrete i umesto da bude oboren na obe plećke dočekivao se na noge s pobedonosno podignutim rukama. Đokovićeva večnost ne samo što i dalje traje, nego je nesaglediva.

Drugi naš junak je tek došao do najvrednijeg dragulja. Nikola Jokić je Nagetsima iz Denvera podario titulu prvaka NBA lige. U ekipnim sportovima treba vrlo oprezno da se vagaju reči kad se ističe nečiji doprinos, ali kad je on u pitanju ne može da se pretera. Ne zato što je naš, nego što je učinio nešto što prevazilazi umeće da se loptom pogađa koš.

U sportu, koji se od igre razvio u borbu u kojoj takmičari nose štitnike za zube kao bokseri, u kojoj sve puca od snage toliko da bi, verovatno, i grizli ustuknuo pred gorostasima iz NBA, Jokić se uzdigao u neslućene visine – svojim umom. Razume se, mora da se bude džin za hvatanje ukoštac s džinovima, ali, da bi se iz tih gladijatorskih sukoba izlazilo trijumfalno, i to svaki put, za to nisu dovoljni visina, težina, snaga, a ni milioni dolara, koje kao nagradu nudi profesionalni sport.

Svaki sport je neke svoje asove obogotvorio, jer su u svoje vreme bili toliko nadmoćni da se smatralo, ili se i dalje smatra, da takvi više neće da hodaju po zemlji. Međutim, ovakvog boga košarke kakav je Nikola Jokić nit je bilo, niti će ga biti!

Evo i zašto. Jokić je toj igri vratio – igru! U NBA odavno, a iz nje se to prenelo na celu košarku, pa se prelilo i na druge slične sportove, važi: trči i pucaj. I u toj konkurenciji to svi umeju vrhunski da rade. A ko će da odnese pobedu to već zavisi od sportske sreće. Pamti se da je ovoga slušala ruka, da je onaj onoga izgurao iz reketa i tako to. I, dabome, goli rezultat. Tako je sada svuda. Primera radi, šta smo iz finala Lige šampiona u fudbalu od pre nekoliko dana zapamtili sem da je bilo 1:0 za Mančester siti protiv Intera? A u suštini to bi trebalo da bude najbolja fudbalska predstava, jer su na sceni nesporno dva najbolja tima na svetu u ovom trenutku.

Jokić košarkašku utakmicu pretvara u mađioničarsku predstavu. Bili su igrači, kao što su Majkl Džordan ili Lebron Džejms, čiji su precizni šutevi, čelični nervi ili neuhvatljivi driblinzi izazivali nevericu, ali se videlo šta će da pokušaju, samo je bilo pitanje da li će da uspeju. A njima je, ako ne stalno, ono baš često, to polazilo za rukom. Zbog toga su ih veličali da su vanzemaljci.

Jokić nije košarkaški vanzemaljac, on je košarkaški bog! On izvede, i to savršeno, nešto što niko ni od onih u dvorani, niti od nas, koji gledamo preko televizije to nije ni slutio. Ajde što mi, obični smrtnici zinemo od čuda posle toga, nego što svojim očima ne veruju ni oni, koji su i sami bili, ili i dalje jesu, košarkaška božanstva. Međutim, pred Jokićevim čudima njihova su poput trikova paganskih idola pred moćima svemogućeg.

On ne igra, on se ne igra, on ne radi, on ne odrađuje – on udahnjuje život kao što je Mikelanđelo iz kamena oslobodio Davida. Poput velemajstora na simultanci – i kada ne gleda zna gde je koja figura, predviđa šta će koja od njih ne samo da učini, nego i šta može da učini. Zapanjuje svojim raznovrsnim rešenjima – pogocima iz tolike daljine da se niko ne bi usudio da odatle šutira, nezamislivim proigravanjima, koji, ali tek kad ih odigra, izgledaju jednostavna kao mat u jednom potezu.

Ono što Jokića uzdiže u posebno, dosad nepostojeće, sazvežđe jeste upravo sadašnji trenutak. U ona stara vremena utakmice su morale da budu takve da gledaoci godinama posle njih prepričavaju kakve su majstorije videli. Da nisu bile takve koga bi sport pridobio, ko bi vadio pare iz svog džepa da gleda taktičko nadmudrivanje lišeno nadahnuća?

Jokićev pristup bi tada bio nešto što se samo po sebi nameće. Ali, danas je drugačije. Sportske ekipe više nisu skupovi slobodnih umetnika, koji će na licu mesta nešto bravurozno da izvedu, nego grupa radnika s precizno dobijenim uputstvima kako da obave posao. Kitnjaste fasade su ustuknule pred Le Korbizijeovim betonskim brutalizmom, ali Jokić je u košarci pokazao da lepo može da bude i te kako korisno.

Ovo je vreme i kada počinjemo da zaziremo od veštačke inteligencije, kada nas plaše da će roboti da se prosveste i da se u borbi za robotska prava pobune protiv ljudi. Ljudski um će da bude prevaziđen, a samim tim i čovečanstvo će da postane suvišno, pa i nepotrebno. Mašine već zauzimaju mesta radnicima, a onda će na red da dođu i, što da ne, naučnici, umetnici, sportisti... Uostalom, velemajstori više ne mogu da pobede kompjutere u šahu, pojavio se i takozvani esport.

Međutim, Jokićeva ostvarenja daju nadu da ljudski um, ipak, caruje, jer može i ono za šta se u ovom trenutku smatra da živ čovek nije sposoban. On nije prihvatio da bude okovan u postojeće aksiome. Doduše, košarkaške, ali s takvim pristupom svako bi u svojoj oblasti mogao da nađe svoj Rodos i da preskoči veštačku inteligenciju.

Mi, u Srbiji, možemo da se dičimo što je naš čovek najbolji košarkaš u zemlji koja je ne samo izmislila košarku, nego je u njoj i dalje svima uzor. A još više od toga što je pokazao kakav treba da bude pravi šampion. Kada je ostvario ono o čemu je maštao nije se prepustio neobuzdanim izlivima trijumfalizma, nego je prišao poraženim protivnicima i, koliko je to moguće, tešio ih.

Baš ljudski! Baš ono čega je sve manje, a preko je potrebno na svim meridijanima.