Hladni rat koji je podelio svet na komunistički istok i kapitalistički zapad započeo je u vodama između grčkog ostrva Krf i obale Albanije. Sve je počelo 15. maja 1946. godine kada je albanska obalna artiljerija otvorila vatru na britanske lake krstarice  „Orion” i „Superb” koje su plovile kroz Krfski kanal. Ti brodovi su imali zadatak da provere da li su uklonjene podvodne mine. Albanija je tvrdila da vode  u Krfskom kanalu pripadaju njoj i da strani ratni brodovi ugrožavaju luku Saranda. Britanci tada nisu odgovorili na vatru, a iz Tirane je kasnije stiglo objašnjenje da su krstarice greškom zamenjene za grčke brodove i da Albanija nije namerno otvorila vatru na brodove svog ratnog saveznika. Britanci su se pozivali na međunarodno pravo i iako je delovalo da će taj incident ostati izplovan, London je povukao priznanje komunističkih vlasti u Tirani.

Pogibija 84 mornara

U oktobru iste godine Velika Britanija je kroz Krfski kanal uputila flotilu sačinjenu od krstarica i razarača. Albanska obalna artiljerija nije otvorila vatru na brodove, ali jedan od njih, razarač „Suamarez”, je naleteo na podvodnu minu. Te vode su trebale da budu očišćene od mina. Sat kasnije i brod „Volaž” nailazi na minu. Tom brodu je mina, za koju je ustanovljeno da je nemačka, potpuno uništila pramac. Tada su nastradala 84 britanska mornara.  

Britanski admiralitet u decembru ponovo šalje brodove koji su uz albansku obalu uklonili mine.  Tada je definitivno potvrđeno da su mine nemačke, ali da ih nisu postavili Nemci. Mine nisu bile zarđale, a upaljači su bili podmazani što znači da su one postavljene u more neposredno pre incidenta.

Velika Britanija je od Albanije tražila da plati odštetu, što je Albanija odbila, uz obrazloženje da su mine postavili nepoznati brodovi. Britanija je zbog toga slučaj prosledila Međunarodnom sudu pravde. To je inače bio prvi slučaj kojim se bavila ta institucija. Sud je naložio Albaniji da plati dva miliona dolara odštete što ona nije učinila. Velika Britanija je zbog toga zaplenila 1.547 kilograma zlata koje je pripadalo Albaniji. Na kraju, račun je namiren  posle pada komunističkog režima u Tirani, koja je platila dva miliona dolara i dobila zlato iz Engleske.

Oficir koji je pobegao za Italiju

Priča, makar za nas, ne bi bila tako zanimljiva da se u nju nije umešala i Jugoslavija. Naime, u pokušaju da dokažu da su mine postavljene sa namerom da zatvore Krfski kanal, Britanci su dobili iznenadnu pomoć. Sa jednog od dalmatinskih ostrva, do Italije je doveslao čamac sa mornaričkim oficirom koji je  potvrdio da je Jugoslavija isporučila i postavila mine koje su ostale iza Nemaca, u skladištu u Rijeci. On je rekao da su mine, oko 20. oktobra 1946. godine postavili  jugoslovenski ratni brodovi „Mljet” i „Meljine”. Da podsetimo, u to vreme Tito je planirao formiranje Balkanske federacije i zdušno je pomagao komunističke vlasti u Tirani.  Taj projekat, za koji je Enver Hodža tvrdio da će sve Albance okupiti u jednoj državi, nije realizovan a Tito se izvukao bez posledica.