Mi igramo glavom a vi srcem

Kao i pre stotinu godina, posle Oktobarske revolucije, masovni dolazak ruske inteligencije u Srbiju ostaviće dubok trag. Kakav, zavisiće od nas i njih, kako ih prihvatimo i kako se uklope. Sada je među nama već mnogo ruskih sportista, pa i šahista, koji donose medalje pod srpskom zastavom, vreme je da se bolje upoznamo.

U toku protekle sedmice, dvojica ruskih šahista donela su Srbiji zlatne medalje sa velikih takmičenja: intermajstor Stanislav Mihejev iz Ečke, sa 22. svetskog prvenstva šahista sa fizičkim invaliditetom, a velemajstor Aleksej Sarana iz Singapura kao pobednik premijernog takmičenja u organizaciji Međunarodnog olimpijskog komiteta, nazvanog Olimpijska e-sport serija.

Različitih su godina, sudbina i životnih perspektiva. Aktuelni prvak Evrope Aleksej Sarana je sa 23 godine i rejtingom od 2.685 poena odmah zaposeo vrh naše rejting-liste. Uz veliku podršku Vlade Republike Srbije, samo nekoliko dana pred odlazak u Singapur dobio je naše državljanstvo i otputovao sa srpskim pasošem. Po rečima međunarodnog sudije Nebojše Baralića, glavnog operativca uoči tog puta, Aleksej nije mogao da veruje da je sve to realizovano u ekspresnom roku.

Ovaj tekst je pre svega posvećen Stanislavu Mihejevu (47), koji već deceniju gotovo neprimetno živi u našoj zemlji. Upoznali smo se na Prvoj paraolimpijadi u Beogradu, početkom godine, kada je sa međunarodnom ekipom šahista sa fizičkim invaliditetom osvojio srebrnu medalju i odmah prokomentarisao:

– Žao mi je što nisu došli Dimić i Klasan, da igramo zajedno za Srbiju, sigurno bismo pobedili.

Iskreno govori o razlozima zbog kojih se još 2014. preselio u Srbiju:

– Prvi razlog je zima. Živeo sam u Tatarstanu, u gradu Naberežnie Čelni, sa oko 600.000 stanovnika. Dugo traje zima, pola godine ne možeš da izađeš iz kuće ni po hleb. Drugi razlog je bio zauzimanje Krima 2014. Odmah sam shvatio kakve će biti posledice i počeo da tražim drugu zemlju. Velemajstor Siniša Dražić je bio glavni organizator svetskog prvenstva za invalide u Banji Junaković 2014. i pozvao me da ostanem u Srbiji. Iste godine sam se preselio u Novi Sad. Tu sam živeo šest godina i navikao se, ali cene nisu bile pristupačne za mene, pa sam 2020. prešao u Sombor. Skupio sam sve pare i kupio garsonjeru od 19 kvadrata. Kao stranac, nisam mogao na kredit. Bolje i to nego da se vraćam u Rusiju, to ni jednog momenta nisam poželeo.

Da li je ulaz u garsonjeru pristupačan za invalidska kolica?

– Nema pristupa, na izlazu je sedam stepenika, svaki put zamolim nekog prolaznika da mi pomogne. Ljudi su pametni, oni to shvataju. Nije mi pristupačan ni jedan autobus ni voz, osim voza Soko, od Novog Sada do Beograda. Sa ljudima je lako, suštinski je sličan mentalitet sa ruskim. Imamo zajedničku kulturu mišljenja, zato mi je lakše da prihvatim vaše knjige i filmove.

I jednako volimo šah?

– Tu postoji razlika razlika. Osetio sam to već prvi put kada sam došao, ali nisam shvatao u čemu je, sada sam „skontao”. U Rusiji se igra glavom, upućeni smo samo na rezultat, na prvo mesto, medalje i borbu. Ovde ljudi iskreno vole šah, igraju srcem. To je drugačije. Ne znam šta je bolje, možda mora da bude i ovako i onako.

Kako ste naučili srpski jezik?

– Nikako! Filmovi, knjige, priča sa komšijama, koristim svaku priliku za razgovor. Za kurs nemam ni minuta slobodnog vremena. Živim sam, moram da sredim stan, nabavim hranu, držim časove šaha, puna mi je glava obaveza.

Stanislav Mihejev radi kao profesionalni šahovski trener od svoje 15. godine. Seća se tih jako teških vremena u doba raspada SSSR, kada je jedva preživljavao. Pet puta je bio svetski prvak, 2007. i 2014. u konkurenciji šahista u kolicima, a 2008, 2015. i 2023. u apsolutnoj konkurenciji takmičara sa svim vrstama fizičkog invaliditeta. Tek su prošlogodišnja srebrna medalja i ovogodišnja zlatna pod zastavom Srbije. Zašto ne ranije?

– Kasno sam shvatio da ne vredi sam da šaljem zahtev, nego to mora da uradi klub. Tako sam tek krajem 2020, na zahtev Somborskog šahovskog kluba i Josipa Dekića, prešao na srpsku listu. Sada bih hteo da se zahvalim klubu i Dekiću i za to što su finansijski pomogli moje učešće u Ečkoj, kao i Šahovski savez Vojvodine.

Da li je u Ečkoj bila odlučujuća partija protiv branioca titule Andreja Obotčuka?

– Da, on me je dobio 100 puta, a ja njega samo jednom do tada, još 2010. Ova pobeda verovatno nije poslednja – kaže Stanislav, koga komšije najčešće zovu Stanimir. Ima jednu veliku želju:

– Maštam da dobijem srpsko državljanstvo. Divno bi bilo da mogu da dobijem dvojno, pa da mogu da obilazim majku u Rusiji. Poslednji put sam išao pre dve godine po papire, proveo sam tri meseca sa majkom. Tada nije bilo loše, verovao sam da neće biti rata, ali za pola godine sve se okrenulo naglavačke. Zakonski bih mogao da dobijem dvojno državljanstvo samo ako uđem u brak, ili ako mi pomognu ovi pehari i medalje.

Uz želje da mu se snovi ostvare, pitamo vedrog šampiona borbe sa životnim preprekama – da li je optimista po prirodi?

– Šta ću, nemam izbora – kaže uz večiti osmeh.

Kroz filter od 4.000 šahista

Olimpijska e-sport serija koristi virtualnu formu kvalifikacija za dosad deset različitih takmičarskih disciplina. Aleksej Sarana je od marta prošao kroz filter od 4.000 šahista u onlajn kvalifikacijama do Singapura, gde je u finalu savladao velemajstora Maksima Čigajeva.