Stadion kao sredstvo društvenih podela

Stadion ni izdaleka nije samo praktična građevina koja služi organizovanju takmičenja, utakmica i raznih događaja i koja treba da obezbedi dobar pogled, sigurnost i komfor. Njegova kolosalnost, veličina i originalan dizajn zaslepljuju i ne dopuštaju da se dopre do njegove suštine i onoga šta on u jednom dubljem kontekstu predstavlja. Stadion je pre svega jedan simbol, izraz orjentacije društva i otelovljenje duha vremena i zato da bi bio što bolje razumljiv, sa njim kao fenomenom pre svih trebalo bi da se bave hermeneutičari.

U širem kulturološkom kontekstu same građevine i njihovo mesto u svemu, najbolje očitavaju težnje i vrednosni put jedne nacije ili civilizacije. Društva u kojima zgrade državnih ili vojnih institucija dominiraju gradskim reljefom sa sigurnošću se mogu proglasiti totalitarnim ili autoritarnim. S druge strane može se primetiti da u društvima koja su usmerena prema kulturi najvredniji gradski prostor zauzimaju muzeji, pozorišta, bioskopi, i mada se i veštački može stavljati akcenat na neke institucije (ogromne palate pravde, univerziteti ili operske kuće), u biti to personifikuje stanje duha nacije. Zapažen je i trend, otkad je kultura postala krajnje komercijalizovana, da takva mesta dobijaju poseban oblik i mesta u topografiji grada. Sve u svemu, ako npr. u Americi najupadljivije i najveće graćevine čine poslovne i trgovačke zgrade, berza, pop-muzeji, filmski studiji i tv kuće onda se može lako zaključiti o kakvoj se kulturi radi. U tome ima udela i njihova opsednutost veličinom, koja nije samo grandomanija po sebi već služi i potvrdi dominacije i progresa, što su i ostale kulture uzele kao paradigmu i time ističu svoju globalnopolitičku moć i ekonomski napredak. Stadioni podležu istom principu, i to se kristalno jasno vidi kad se pogleda kakvi i koliki stadioni niču u delovima sveta koji ubrzano dostižu visok standard.

Postoji mišljenje da je stadion danas još jedino mesto gde se svi članovi jednog društva mogu da okupe povodom iste stvari i sa istim motivima. Fudbalu se pripisuje ta magična moć da uspeva da ujedini bogate i siromašne, uspešne i neuspešne, stare i mlad, ali to je romantična slika koju forsiraju fudbalski propagandisti; po njima fudbal i uopšte sport imaju snagu da brišu društvene razlike i nejednakost i da, između ostalog služe da povežu sve ljude i protivrečnosti današnjeg društva. Stadion upravo suprotno, nije ništa drugo do „teorija“ društvene podele. Svaki njegov sektor ustvari predstavlja jednu društvenu klasu, ili ljude sa približnom kupovnom moći. Gotovo uvek, broj različitih sektora na stadionu je jednak broju klasa u društvu, iako je taj prelaz danas manje izražen, jer i sociološka nauka nalazi veći broj klasa, podklasa itd. To bi se moglo uporediti sa klasičnim komunističkim stadionima koji nisu bili podeljeni na sektore, jer se bar ideološki radilo o takozvanom besklasnom društvu, zasnovanom na principima apsolutne jednakosti i solidarnosti. Druga je stvar što je u praksi to izgledalo malo drugačije i što su mesta vladajućih birokrata i generala uvek bila odvojena. Stadion je uvek služio reprodukciji vladajuće dogme.

Danas ljudi sa različitim finansijskim mogućnostima imaju jako malo međusobnih kontakata, pogotovo na tom komunitarnom nivou, iako na trenutak zaista može da se učini da bi stadion mogao biti to mesto. Međutim, stadion nije ništa drugo do potvrda društvenih odnosa i još dublje učvršćivanje svesti o različitim etažama društvenog poretka i hijerarhiji. Nekadašnja politička sintagma „gvozdena zavesa” koja je razdvajala ideološki podeljen svet i danas postoji i to kao granica unutar samog društva, između klasa i ljudi uopšte, kao potvrda procesa getoizacije i elitizacije, izolovanosti... I u svemu tome, javlja se sve veći sloj ljudi koji sebi ne može da priušti ulaznicu za utakmicu, jer se fudbal sve više okreće kupovno jačima. Ulaznice su sve skuplje, pristup postaje sve ekskluzivniji.

Ceo stadion, a posebno vip-loža kao njegov poseban deo, ima mnoge specifičnosti koje prožimaju psihološke, političke i sociološke implikacije i motivi. Lože, vip-prostor, „kraljevski separe”, sponzorski i premijum „laundž” nalaze se na centralnom delu svakog stadiona ili hale, dakle na mestu koji obezbeđuje najbolji pogled na sva dešavanja. Gledati sa visine i u svakom trenutku znati šta se dešava nije običan fizički fenomen već pre svega elito-politički. A sa druge strane, na one koji su „dole” to ima jak psihološki uticaj. Samo za naivne može biti slučajnost da oni kod kojih je skoncentrisana moć i bogatstvo obično žive na uzvišenjima i brdima, da su najluksuzniji oni hoteli sa najboljim pogledom, da su kancelarije i sedišta najkrupnijih firmi u najvećim neboderima, ili da „penthaus” samo retki mogu da imaju. Možda bi se uzgred, moglo i zaključiti da taj vizuelno psihološki pogled na svet vremenom postaje i suštinski pogled na svet. Recimo, jedan događaj ili pojava izgleda drugačije u zavisnosti iz koliko se različitih uglova gleda, jer izbor i dostupnost perspektiva je ključ što boljeg razumevanja društva i vrednosti. Nadalje, to što svi ti relevantni ljudi od kojih zavisi ceo društveni život imaju obezbeđeno centralno mesto na stadionu korespondira sa opštim, globalnim, ali i istorijskim trendom centralizacije moći i njene koncentracije na što manjem prostoru. Grade se sve modernije vip-lože, „oklopljene” skoro neprovidnim staklom tako da oni u drugim delovima stadiona ne samo da ne vide ko je u njima, već imaju osećaj da su stalno promatrani, i tu se isto naziru jasne klice orvelovskog društva.

Deo stadiona rezervisan za vip-goste, sponzore, političare ima i svoje unutrašnje specifičnosti i dinamiku povezane sa širom društvenom slikom. Tu dolazi do najdirektnije interakcije onih koji imaju moć odlučivanja i svaku drugu vrstu moći. Tu se spaja poslovna elita sa političkom elitom, vlasnici krupnog kapitala sa elitom znanja itd. I tu ne dolazi samo do kontakata poslovne prirode već se veze i partnerstva ostvaruju i na privatnom nivou. Odavno se već zna da je „plava krv” običan konstrukt plemstva i rojalista i da po strogo izolovanom naslednom principu ne može ništa „elitno” da se razvija. Tako se razvija nove vrste aristokratije što se možda najbolje vidi u ložama stadiona. Inteligentni i obrazovani, recimo direktori, advokati, inženjeri sponzorkih firmi, ili pak političari stapaju se sa onima koji imaju kapital i tako bivaju integrisani. Ta simbioza je formula koja se razvija od samih početaka buržoaskog društva. Izbegava se kontakt sa ostalim članovima društva, tako da je propusnica za ložu ustvari karta za jedan ekskluzivan svet u kome se otvara mnogo više mogućnosti nego bilo gde drugo. Iako postoji i onaj deo pametnih i kreativnih koji se gnušaju toga i nisu opsednuti visokim pozicijama i sjajem, ovo je ipak u biti gledano u zadnjih par vekova jedna izrazita istorijska matrica kroz koju dolazi do konstantnog uvećanja genetskog fonda. A uz to vip-lože danas, kao ni jedno drugo mesto, podsećaju na srednjovekovni dvorac sa svojom raskoši, luksuzom i sjajem. Kao nekad, tako i sad on privlači nužno veliki broj lepih i atraktivnih žena koje dopinose čitavom glamuru ali isto tako i lepšem potomstvu.

Na kraju, iz svega se može videti i da je stadion jedan od velikih društvenih instrumenata selekcije.

On je dokaz jedne velike istorijske konstante, a to je da je vladajuća, korporativna ili politička elita uvek imati odvojeno i izričito naglašeno mesto, radilo se o arenama, koloseumima, hipodromima ili modernim stadionima. Stadion danas oslikava društvene odnose sa akcentom na ono šta je na vrhu, dok su pitanja podele i vertikalne pomerljivosti onog „ispod” manje važna.

Autor je fudbaler Bazela 
i reprezentativac Srbije