„Egzit” između osuda i pohvala

Novi Sad – „Egzit” je bio u Novom Sadu i prošao, ali je ostao i odijum kako je na festivalu „sve pijano i drogirano”, mesto gde nam se gura (u oko) zapadnjačka muzika, a onda uz nju valjda ide droga, umesto doze patriotizma. Kako gledamo na turiste koji na par dana masovno osvoje Novi Sad i Petrovaradinsku tvrđavu, festivalsku lokaciju, jesu li kulturni, fini, pijani, zapadnjaci, patriote... I koga turisti, takvi kakvi jesu, predstavljaju, sebe ili kulturne modele iz svojih zemalja?

Dr Igor Stamenković, vanredni profesor na Katedri za turizam Prirodno matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, kaže u razgovoru za „Politiku” da na „Egzit” dolazi specifična grupa turista, festivalski turisti, mladi koji idu okolo i po festivalima u svetu.

„Radi se, dakle, o omladinskom turizmu. Spavaju u šatorima, hostelima i ne troše toliko novca kao elitni gosti, ali donose neku korist lokalnom stanovništvu i privredi. Za sedam dana, recimo, koliko će zbog ’Egzita’ doći u našu zemlju, neko od njih će otići i kod frizera, sesti u taksi, kupiti nešto, jesti u restoranu. Pre svega su to dobri ambasadori koji gledaju pozitivno na domaćina kod koga dolaze”, iznosi svoje utiske i (sa)znanja profesor Stamenković.

„Postoje i negativni efekti na koje se lokalno stanovništvo žali: buka, gužve u prodavnicama, zaustavljanje saobraćaja, puno smeća. Kao mladi, ovi turisti nisu u zreloj dobi, pa onda ujutro na ulici vidimo i neke ’prevesele’, a i one koji su nešto preterano konzumirali, što ostavlja ružnu sliku u celoj priči. Ima građana kojima sve to smeta i onih kojima ne smeta tih nekoliko dana i svesni su da je festival naš proizvod, da možemo imati korist”, dodaje.

Profesor kaže da je bio i sada na „Egzitu” i da u velikoj masi festivalskih gostiju nikad nije video izgrede i tuče. Jedan čovek je ovog puta pao sa zidina tvrđave, uz sve redare i barijere postavljene zbog bezbednosti, ali postoje u svemu i lična odgovornost. Dešavalo se to, kako kaže, i mimo festivala. Neki povedu sa sobom i svoju decu, uzrasta šestog-sedmog razreda. Profesor još napominje da on sreće grupe poznatih ljudi koje samo tu i viđa, te da su ti susreti uvek radosni.

„Postoji ta priča da su publika ’Egzita’ mladi, a mi stariji svake godine komentarišemo kako to više nije to. Nama starim rokerima ta muzika koji oni slušaju nije interesantna, ali mladi su ciljna grupa festivala. Ne bih rekao da ti turisti predstavljaju kulturu zemalja iz kojih dolaze, jer su kao ljudi nedovoljno zreli, nisu prošli životne faze, ima adolescenata, studenata. Normalno im je da ostanu na festivalu do sedam-osam sati ujutro”, kaže profesor Stamenković.

On smatra da je licemeran i generalizovan stav po kome su turisti sa „Egzita” konzumenti droga, koje su i inače problem društva.

„Droga je kao fenomen postala šezdesetih godina, bila je eksponent hipi-pokreta u Americi i ta tema prati muziku od tada. Mi znamo za Elvisa Prislija, Dženis Džoplin i druge koji su imali problema sa drogom i znamo da ona preti, ali i tu postoji lična odgovornost, a najpre potreba da se država pozabavi tom pričom. Rokeri su etiketirani kao potencijalni narkomani, a droga je danas možda čak prisutnija u svetu turbo-folka. Znamo mi i slike sa keja u Novom Sadu, gde mladi sede uveče i piju, i onda kada festivala nema. Država treba da se bavi tim problemom posebno u oblasti obrazovanja. Mladima treba pokazati da zabavu mogu imati i bez ’onesvešćivanja’”, navodi profesor.

U Norveškoj, kako prenosi, striktna su pravila oko alkohola, gde država kontroliše specijalizovani lanac trgovina za vina i žestoka pića, dok jedino pivo može da se kupi u prehrambenoj prodavnici.

„Spekulacije su i preterivanje da ’Egzit’ znači drogiranje. Mnogi koje znam da tamo dolaze piju samo vodu, uopšte ne piju alkohol. Mislim da se preteruje da bi se našao negativan argument. Generalno ta priča o drogi i alkoholu kroz svet muzike pratila je glumce i muzičare, i neko jeste od nje postradao, ali ne treba generalizovati, pa ako vidiš Britanca koji se valja po ulici da kažeš kako su svi Britanci takvi. Ima i naših mladih koji piju i puše, ne samo na festivalu. Radi se o dubljem problemu društva, pogotovo onog koje je u tranziciji, siromašnije, pa je možda i puno briga. Nije sve ni u novcu, pomalo je to stvar i kućnog vaspitanja, pa će neko popiti 15 piva, a neko dva, dok će neko ostati tri sata na festivalu, a neko deset sati”, smatra dr Stamenković.

Inače, pivo na festivalu koštalo je čak 400 i 500 dinara.

Stranci turisti su za vreme „Egzita” imali priliku da uživo vide jedan srpski protest, blokadu Varadinskog mosta i dimne baklje, kao i nadgornjavanje nepoznatih aktera oko „zastava” na bedemu tvrđave, jedne sa srpskim simbolima na mapi KiM, koja je preko noći otpala, i druge koja je zauzela njeno mesto, sa hipi-simbolom mira, unutar crteža srca, ali je uskoro i ona nestala, da bi prva bila vraćena.

„Neki stranci znaju o čemu se radi, dok drugi nisu upućeni, jer im politika nije važna. Primetio sam da su zastajali na Varadinskom mostu, gde je bio protest i odakle su se videle zastave koje su se smenjivale na bedemu, da su to fotografisali, zapitkivali šta to piše na transparentima protesta i zbog čega se bune, a onda su im lokalni domaćini to tumačili iz svog ugla”, zaključuje profesor.