Srbija u raljama besmisla

Trudimo se od 2012. da ostanemo na evropskom putu, kao smeran kandidat za pridruživanje Evropskoj uniji, zar ne? Setimo se da su najmoćnije države tadašnje Evropske ekonomske zajednice, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija, Holandija i druge, učestvovale u razbijanju SFRJ. Uz pomoć Vatikana, prve su već krajem 1991. priznale protivustavno otcepljene Hrvatsku i Sloveniju. Kasnije su učestvovali u Dejtonskim pregovorima za okončanje rata u BiH (finalni akt potpisan u Parizu), zatim na neuspeloj konferenciji za rešenje sukoba na Kosovu i Metohiji u Rambujeu. Onda i kao garanti mirovnih pregovora i sporazuma u Briselu, uključujući i onaj o formiranju Zajednice srpskih opština, koji se ne sprovodi već deset godina i razlog je novih sukoba na KiM, kaže u razgovoru za „Politiku” prof. dr Vladimir Prvulović.

Iz preko stotinu njegovih kolumni objavljenih tokom šest godina u „Politici”, na rubrici Pogledi, njemu se čini da smo zaista u raljama besmisla, kako se knjiga i zove. Izdavač je novosadski „Prometej”, a na naslovnoj stranici je ilustracija Dragana Stojanovića objavljena uz kolumnu „Svet u ritmu lakih droga”, maja prošle godine.

Kažete da za Srbiju ne važi međunarodno pravo? To već možemo nazvati globalnim besmislom.

EU danas ima 27 članica, od kojih su 22 priznale protivustavno tzv. Kosovo kao nezavisnu državu. Istovremeno nas pritiskaju da prihvatimo „međusobno priznanje” i time se odreknemo kolevke srpske vere, nacije i kulture. EU nas pritiska da se uskladimo sa njenom politikom slugeranstva Americi i NATO-u, iako nas još uvek ne prima u članstvo, a ne znamo ni kada će. Italija je sudski priznala vojnicima, učesnicima u napadu osiromašenim uranijumom na SRJ, višemilionsku odštetu zbog teških zdravstvenih posledica. Istovremeno u više zemalja EU odbijaju sve tužbe i odštetne zahteve zbog katastrofalnih posledica za stotine hiljada naših građana. Da li mi pripadamo manje vrednim građanima ili za nas međunarodno pravo ne važi? Iako je očigledno da je EU instrument za evropsku i svetsku dominaciju SAD i NATO-a, mi stremimo ka članstvu u toj družini, koja nas posebno ne ceni i ne prihvata. Ovo izaziva politički, besmisleni haos u Srbiji jer opozicija proglašava našu spoljnu politiku za izdaju zemlje i Kosova, a istovremeno se zalaže za bespogovorni evropski put i ulazak u unapred opisanu EU.

Zašto smatrate da je to osnovni besmisao u našoj aktuelnoj stvarnosti?

Bilo bi dobro kada bi to bio jedini besmisao sa kojim se suočavamo. Da nabrojim, za srpske interese, kulturu sećanja i osećaje većine stanovništva, neke najbitnije. Druga srpska država – Crna Gora, postojbina dinastije Nemanjića, u poslednjih 30 godina je u spoljnoj, unutrašnjoj, ekonomskoj, kulturnoj i drugoj politici Đukanovićevog režima izrazito antisrpska. Falsifikovanim izjašnjavanjem stanovništva, Crna Gora se izdvojila iz SR Jugoslavije. Srbija nije ništa učinila protiv te novostvorene samostalne države srpskog i crnogorskog naroda. A šta je zauzvrat učinila država Petra Petrovića Njegoša, koji je ponavljao da je Srbin i da je Crna Gora srpska država? Crna Gora je, po ubrzanoj proceduri, ušla u NATO, koji je 78 dana bombardovao Srbiju i Crnu Goru 1999. krstarećim raketama i sa 37.000 zabranjenih kasetnih bombi. Tragični simbol NATO bombardovanja civila je pogibija troje dece i troje njihovih roditelja na igralištu u gradiću Murino na severu Crne Gore 30. aprila 1999. godine. Posebno je nedopustivo što je Crna Gora, po nalogu Zapada, priznala tzv. Kosovo kao nezavisnu državu, direktno protiv interesa Srbije. Uprkos činjenici da je nekada Metohija sa viševekovnim srpskim crkvama, spomenicima i istorijom pripadala Crnoj Gori. Falsifikovanim popisom stanovništva 2011. uspela je da smanji broj Srba u Crnoj Gori na 28,73 procenta i uvede latinicu i crnogorski kao zvanični jezik. Bez saglasnosti EU uvela je evro kao zvaničnu valutu. Ukinula je dvojno državljanstvo i građane stavila pred izbor: crnogorski si državljanin ili stranac. Uprkos velikom broju njenih imućnih građana koji su naselili Vračar, Dedinje i druge ekskluzivne lokacije Beograda, Crna Gora je nastavila da, na unutrašnjem i spoljnom planu, ugrožava interese Srbije. A onda je krenula u frontalnu borbu protiv Srpske pravoslavne crkve, pa su tek opštenarodne litije uspele da je spasu u poslednji čas, mada se sukobi oko pokušaja njenog pretvaranja u lažnu crnogorsku crkvu nastavljaju.

Ni prema politici Severne Makedonije nemate najbolje mišljenje, iako zvanični Beograd i Skoplje imaju odlične odnose?

Za Srbe bolan besmisao je i politika bivše Stare ili Južne Srbije, koja se, Titovom politikom preko Lazara Koliševskog, preobratila u antisrpsku Makedoniju. Uz nedopustivo prisvajanje grčkog naziva Makedonija (Titov kontraudarac zbog poraza i proterivanja grčkih partizana) masovno je poništavala status srpskog stanovništva ne samo preimenovanjem srpskih prezimena sa završetkom, najpre na -ov, zatim na -vski, pa najzad samo na -ski. Uprkos tolikih srpskih žrtava za opstanak Stare Srbije, Ohridske arhiepiskopije i srpskih crkava, Srbi su sistematski nestajali iz isfingiranih popisa stanovništva. Danas ih je ostalo samo 24.668, bez statusa nacionalne manjine (što će, po zahtevu EU, morati da uvedu za oko 100.000 statističkih Bugara–Makedonaca, koji su kupili bugarske pasoše radi tretmana kao građana EU). Preostali Srbi imaju status etničke grupe, iako posleratni skoro istobrojni doseljeni Makedonci u Srbiji imaju status nacionalne manjine, sa službenom upotrebom makedonskog jezika u administraciji, školama, radio i TV emisijama i festivalima, ravnopravni sa Srbima. Posle Ohridskog i Prespanskog sporazuma, koje im je nametnuo NATO, morali su da priznaju da svako naseljeno mesto sa albanskom većinom ima gradonačelnika i lokalnu albansku upravu pod albanskom zastavom. U Vladi Severne Makedonije, sa izbrisanom grčkom istorijom i promenjenim imenom, na najosetljivijim ministarskim mestima (inostranih poslova, čak i odbrane i drugim) nalaze se Albanci. Možemo da smatramo da su to njihovi unutrašnji problemi, ali pošto je Vlada S. Makedonije zvanično priznala nazovi državu Kosovo, to je direktno antisrpski postupak i politika. A istovremeno ta država uspešno privredno sarađuje sa Srbijom, s kojom je osnovala tzv. Otvoreni Balkan, uvela međusobna putovanja s ličnim kartama i bez zadržavanja privrednih vozila na granicama.

Da li mi proizvodimo i neke sopstvene besmisle ili nam je uvek kriv neki drugi?

Besmisao nije samo uvoznog porekla. Šta reći o problemima vaspitanja i obrazovanja dece u našoj zemlji koja, bez roditeljske kontrole i otpora, osvajaju moćne mobilne telefone i društvene mreže. U današnje vreme, kada se žuri u površnom saznavanju porekla i prirode društvenih pojava, kada je osnovno saznanje – internet komunikacija u kojoj mladi ljudi ne dižu glavu od prijemnika, na ulici, u prevozu, u kući, u krevetu, pravo „temeljito” znanje „nije u trendu”. Treba brzo doći do tankih i nepotpunih informacija o svemu i, na bazi tih nedovoljnih znanja, biti što agresivniji u korišćenju slobode izražavanja. Statističari saopštavaju da je u Srbiji skoro 25.000 zavisnika od kocke, a da u kockarnice, u kojima im zvanično pristup nije dozvoljen, ulaze i deca od 14 godina.

Hiljade mladih ljudi bez osećaja pripadnosti srpskom narodu

Niste neki naročiti optimista kada je reč o budućnosti Srbije. Naprotiv, u vama provejava pesimizam.

Osim ekonomskog iseljavanja, neadekvatne politike prema dijaspori, sve manjeg znanja i korišćenja srpskog jezika i ćirilice, gubimo hiljade mladih ljudi bez osećaja pripadnosti srpskom narodu, jeziku, kulturi i istoriji. Strašno je i pomisliti da je ova knjiga mogla da nasluti erupciju neobuzdanog ludila u vidu stravičnog masovnog zločina koji je 3. maja 2023. izvršio trinaestogodišnji dečak iz ugledne porodice. Kao kopija ovog zločina je ubistvo nedužnih mladih ljudi u Malom Orašju i Duboni, koje je izvršio očigledno poremećeni 21-godišnjak i zavio dodatno Srbiju u crninu.