Kad su Rumuni učili srpski

Valjevo – Kad sam ja bio klinac, tadašnja Jugoslavija je, bez želje i plana, vršila uticaj na nas u onome što je nedostajalo, a što je omladina tražila, pre svega u domenu pop kulture, čega u Rumuniji nije bilo, jer je bila pod Sovjetskim Savezom. Nije bilo dopušteno ono što je donosila pop kultura, sve je bilo pod striktnom kontrolom. Mi koji smo imali tu privilegiju da živimo blizu granice odrastali smo uz jugoslovensku televiziju, kod nas u kući slušao se Radio Beograd.

Tako je svoju priču o odrastanju započeo Goran Mrakić, pesnik i aforističar, novinar „Naše reči”, nedeljnika na srpskom jeziku u Rumuniji, gost tribine „Srpski kulturni identitet van matice”, u organizaciji Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” u Valjevu. Mrakić je rođen krajem sedamdesetih prošlog veka, poreklom je iz sela Varješ udaljenog 35 kilometara od Temišvara. To je, kako je naveo, nekada bilo srpsko-nemačko selo, a danas u njemu živi 80 odsto Rumuna, Srba je oko deset odsto, a Nemaca gotovo nema... Srpsko stanovništvo je staro, preko 50, 60 godina, odavno nema ni srpske škole, po svemu sudeći ni budućnosti za srpsku zajednicu, ceni Mrakić.

I opet se vraća u svoju mladost kada je gledao „Top listu nadrealista”, odrastao uz zagrebačke pank grupe, slovenačke „Pankrte” i beogradske „Partibrejkerse”.

– Odrasli smo uz sve što je išlo uz pop kulturu, to je mnogo značilo, da budemo u trendu. To je doprinelo da naš jezik opstane iako smo živeli u drugoj državi. Zbog jugoslovenske televizije mnogi Rumuni su počeli da uče srpski jezik, čak i ćirilicu, da bi mogli da čitaju titlove u američkim filmovima. Učili su od nule, iz prinude! Nama je to imponovalo. Jugoslavija je bila zemlja u susedstvu u koju se nije moglo lako ići... U takvoj atmosferi sam odrastao – ispričao je ovaj, novinar koji potiče iz mešovitog braka, a i roditelji su mu iz mešovitih brakova, majka je, kako je naveo, polu Rumunka, otac polu Nemac... A u kući se govorio srpski... I Jugoslavija je, kaže, značajno uticala na njihov život.

– Ja sam odrastao u dva paralelna sveta. Fizički sam bio u Rumuniji, a jedini kontakt sa tom zemljom mi je bio preko škole u kojoj smo svakog jutra pevali himnu Rumunije od sedam strofa, uz obavezan portret Čaušeskua u učionici. Bilo je jedno srpsko, jedno nemačko, dva rumunska odeljenja – priča Mrakić. Svi su se, veli, nadali da će posle pada komunizma sve da procveta... Međutim...

– Mrzim reč „manjina”, ona stvara distancu među ljudima. Nikada se nisam smatrao manjinom, moji u Rumuniji žive nekoliko stotina godina. Odrastao sam u multietničkoj sredini, družili smo se, deca svih nacionalnosti, nikada niko nije postavljao pitanje porekla. Boli me kada se ovakva tema načinje, jer imam čime da upoređujem prošlo i današnje vreme – navodi on. I dodaje da je sredinom osamdesetih u njegovom kraju jezik komunikacije u 90 odsto slučajeva bio srpski, banatski dijalekt, ali da se danas sve to poremetilo, naše dece skoro da više nema... U jedinoj srpskoj školi koja je ostala, „Dositej Obradović”, koju je i on završio 1997, jezik komunikacije među učenicima sada je rumunski.

– Postoji seta za vremenima koja se neće vratiti, jer nas više nema tamo, nema tog naroda. Nismo ni prvi ni poslednji u takvoj situaciji... Ja sada gledam da živim u sadašnjosti, svoje dete da naučim najosnovnijem, da komunicira na srpskom, što će biti sve teže, jer nema vršnjaka sa kojima bi mogao da govori srpski – kaže Goran. On smatra da je Srbija posle raspada Jugoslavije prestala da bude atraktivna za ljude srpskog porekla koji žive u Rumuniji, jer nema više šta da im ponudi.

– Jugoslavija je bila pojam, značajna zemlja, imponovala je Rumuniji koja je bila nazadnija i ekonomski i kulturološki. Sada to više nije slučaj. Kad se izgubi jezik, to je kraj priče, bojim se da smo pri kraju... – zaključuje Goran Mrakić.

Lepa Brena u Temišvaru

Seća se Goran priče o koncertu Lepe Brene u Temišvaru 1984. na kojem su bili njegovi roditelji, on je imao tada pet godina.

– To je bio fenomen, šok, o tom događaju se i danas govori! Nijedna pop zvezda, Lejdi Gaga, Madona, ne bi u današnje vreme uspela ni približno da napravi tako nešto. To je bio uticaj tadašnje Jugoslavije na naše društvo i ja sam u takvoj atmosferi odrastao – priča Goran Mrakić.