Da li je Zelenski u panici jer gubi podršku Zapada

Uz zaglavljenu kontraofanzivu, zamor Zapada ukrajinskim ratom, sve izraženije sumnje u to gde završava isporučeno naoružanje i nespremnosti NATO i EU da u ovom trenutku prime Ukrajinu – najveći strah Volodimira Zelenskog je da će njegovi saveznici izgubiti strpljenje i narediti pregovore. Posle nedavnog samita NATO-a u Vilnjusu, taj strah je postao izraženiji i opravdaniji, a u Kijevu se sve više plaše da će ukrajinske žrtve biti uzaludne.

Severnoatlantska alijansa takođe je nezadovoljna predsednikom Ukrajine, njegovim neprekidnim zahtevima za više oružja i municije, borbenih aviona, projektila i novca, a ništa ne ide kako se očekivalo. To znatno usložnjava poziciju administracije američkog predsednika, a „Vol strit džornal” konstatuje da sporo napredovanje ukrajinske kontraofanzive stavlja Bajdena u tešku političku poziciju. Bivši američki ambasador u Ukrajini Džon Herbst, sada u istraživačkom centru Atlantskog saveta, smatra da Bela kuća nema drugog izbora nego da nastavi da isporučuje oružje, jer će smanjenje pomoći Ukrajini i dozvoljavanje čak i delimične pobede Rusije „biti značajan neuspeh Bajdenove spoljne politike, koji će prevazići čak i povlačenje trupa iz Avganistana”. List citira i zamenicu premijera Kanade Kristiju Frilend koja je rekla: „Moja najveća briga u vezi s Ukrajinom smo mi sami”.

U skladu s tom američkom pozicijom ukrajinski predsednik, najblaže rečeno, nastupa agresivno i reskira. Pritom, Zelenski je do sada funkcionisao na dobro osmišljenom marketingu, ma kako da se stvari odvijaju: on je nepokolebljiv, borben, napuklim glasom se svako veče obraća Ukrajincima, ima svoju platformu za postizanje mira i igra tvrdo. Ali, iako je dobar u proceni raspoloženja ukrajinske javnosti, nije sasvim dobro procenio koliko je u zapadnoj i južnoj Evropi ono podložno promenama. Kad je počeo da drži lekcije svojim mentorima, pokazalo se da to neće ići baš tako. Zelenski je očigledno zaboravio da kolonijalni odnos na koji je pristao podrazumeva da se nikad ne zaboravlja ko je gazda.

Sad već čuveni nedavni incident s bivšim britanskim ministrom odbrane Benom Volasom, koji je rekao da svako očekuje malo zahvalnosti za učinjeno i da saveznici nisu „Amazon”, preko kojeg Ukrajinci mogu da naruče šta god požele, prerastao je u ozbiljan strateški promašaj Zelenskog. Iznerviran je bio i američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan, koji je na oštro pitanje ukrajinskog aktiviste da li Džozef Bajden odbija članstvo Ukrajine u NATO-u jer se plaši pobede Ukrajine nad Rusijom – odgovorio: „Američki narod zaslužuje određeni stepen zahvalnosti”. Podsetio je da su SAD obezbedile ogromnu količinu naoružanja kako bi osigurale da hrabri vojnici Ukrajine imaju municiju, protivvazduhoplovnu odbranu, pešadiju, borbena vozila, opremu za čišćenje mina. Mediji su se prisetili da je En-Bi-Si njuz još prošlog juna izvestio da se Bajden naljutio na Zelenskog tokom telefonskog razgovora kad je ukrajinski lider počeo da navodi svu dodatnu podršku koja mu je potrebna.

Sad je Zelenski očigledno prešao granicu, što je u sadejstvu s ostalim pomenutim faktorima njegove saveznike utvrdilo u razmišljanjima da će ubrzo možda ipak doći vreme da se pregovara. Problem je što ratni ciljevi Kijeva nisu identični ciljevima njegovih saveznika. Ukrajina i mnogi njeni zapadni partneri, izuzimajući Poljsku i baltičke države, imaju na umu različite najbolje moguće ishode. I to je deo problema koji je pogurao na površinu optužbe za nezahvalnost i, s druge strane, ukrajinsku ogorčenost.

Saveznici Kijeva se nikad nisu saglasili oko bilo kakvih jasnih ratnih ciljeva. Ukrajinski ratni cilj je jasan: potpuna pobeda, obnova celokupne ukrajinske države koju je okupirala Rusija (povratak na granice iz 1991), uključujući i Krim. Pregovori bi mogli da okončaju rat, ali ne može biti ruskih uslova, jer će ih diktirati Kijev. Zelenski i njegovi saradnici i dalje odlučno odbacuju teritorijalne kompromise i gubitak suvereniteta na bilo kojem delu teritorije.

S druge strane, Zapad bi se zadovoljio delimičnom pobedom: možda bi Rusija mogla da zadrži Krim i delove Donbasa, jer vide da do potpune pobede zaista ne može da dođe i da ukrajinska vojska neće umarširati u Moskvu. Briselski „Politiko” konstatuje, pozivajući se na svoje diplomatske izvore, da ukrajinski zvaničnici odbacuju ruske nuklearne pretnje kao besmislene i usmerene samo na zastrašivanje zapadnih zemalja. Jedan neimenovani zapadni zvaničnik primetio je da su još pre godinu dana zapadne diplomate bile iznervirane i upozorile ukrajinskog predsednika da mora da ublaži svoj žar i zahteve, inače rizikuje da izazove javno i političko negodovanje.

Takođe se napominje da se formira raskol unutar NATO-a, da Poljska i baltičke države podržavaju vojne akcije Ukrajine, dok druge dugogodišnje članice imaju drugačiji stav, što je takođe „deo problema koji stoji iza optužbi o nezahvalnosti Kijeva”. Dok se Ukrajinci, baltičke države i Poljska plaše širenja ruske pretnje na Zapad u narednim decenijama, države zapadne i južne Evrope ne dele taj strah. One su uvučene u trku sankcijama koje ih oslabljuju i pristaju na to da ih Zelenski sramoti jer ne mogu da Ukrajinu snabdevaju naoružanjem onim tempom koji je Kijevu potreban.

Dakle, Zelenski je narušio odnose s najodanijim saveznicima, a povlačenje ukrajinskog ambasadora u Londonu Vadima Pristajka, koji je ocenio da je sarkazam Zelenskog nezdrav i da se ne mora pokazivati Rusima da postoji problem između saveznika i Ukrajine – pokazalo je da je njegov ispad više od incidenta. Poruke o nezahvalnosti su samo vrh ledenog brega nezadovoljstva koje ključa među saveznicima ukrajinskog predsednika. Možda to nezadovoljstvo neće prouzrokovati uskraćivanje podrške Ukrajini, ali svakako je slanje poruke Zelenskom da u Ukrajini mogu da pronađu nekoga zahvalnijeg.