Vreća para za Univerzitet u Beogradu

Ovih dana objavljena je interesantna knjiga o „najšašavijem bogatašu Srbije svih vremena” Mihailu Lazi Kurtoviću. O nekim anegdotama o njemu već sam pisao u rubrici Među nama.

Autor Živojin Petrović, dobitnik nagrade „Despot Stefan Lazarević”, u navedenoj knjizi „Cuker Laza” krenuo je od 1807. godine, kad je gospon Lazin predak Jovan Kurteša, kujundžija, stigao u moj rodni grad Šabac. Autor u predgovoru navodi imena bogataša-zadužbinara i dobročinitelja: Kapetan Miše Anastasijevića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Luke Ćelovića Trebinjca, Nikole Spasića, Sime Andrejevića Igumana, Vlajka Kalenića i gospođe Drage Mitrićević, najbogatije Beograđanke svih vremena.

U testamentu čuvenog šabačkog bogataša Josifa J. Kurtovića stoji izričito naglašeno ime osobe kojoj se ništa od tog silnog bogatstva ne ostavlja. Ali čudnom igrom sudbine, kad su mnogi Kurtovići, testamentarni naslednici, umrli ili nestali, 1920. godine, sve stričevo bogatstvo, i to iz više porodičnih grana, slilo se konačno u ruke jedinog izopštenog iz testamenta – Mihaila Kurtovića, zvanog Cuker Laza. Luckast, ali pozitivan, Cuker Laza počinje da troši to blago na vrlo neobičan i do tada neviđen i čudan način, pomažući mnoge, a posebno Univerzitet u Beogradu, Srpsku pravoslavnu crkvu, razna kulturno-umetnička i naučna društva.

S vrećom para, u kojoj je bilo 500.000 dinara u srebru, što su otprilike današnja dva miliona evra, ušao je u Udeoničku zadrugu a. d. u Beogradu, pa pred zapanjenim službenicima istresao sav novac na pult tražeći da se deponuje na poseban račun koji bi glasio na Univerzitet u Beogradu: „Želim ovim novcem da osnujem zadužbinu, koja će nositi ime mojih roditelja, s ciljem da se pomogne Univerzitet u Beogradu.”

Da se podsetimo spora oko zgrade u Knez Mihailovoj 33, gde je živeo zadužbinar Nikola Spasić. Moj prijatelj, koji je decenijama živeo u Stokholmu, pričao mi je da je Spasićeva fondacija bila bogatija od Nobelove. Dodao bih i sudbinu nasledstva možda najvećeg novinara „Politike” Predraga Milojevića. I njegove plemenite ideje da školuje najdarovitije studente novinarstva.

Dopisujem se sa starim Šapčaninom koji živi u Vašingtonu i ima plemenitu ideju da hotel „Grand”, koji spominje Živojin Petrović u romanu „Cuker Laza”, kroz restituciju povrati, a njegove sestre i on žele da ga poklone gradu Šapcu za kulturna dešavanja, ili za Dom staraca. „Koliko znam, u katastru je upisan kao vlasnik Grad Šabac. Šta bilo da bilo – neka je srećno novom vlasniku”, piše mi bivši vlasnik i možda „budući” zadužbinar Šapca i Srbije. Nadam se. I oni u Americi bi bili srećni i spokojniji.

A i današnji bogati ljudi, pomozite nauku i umetnost. Ništa se ne nosi u zemlju, a trag na zemlji se dugo spominje i prepričava.

Jovan Rukavina,
Šabac