Konj na Konjarniku

Superćelijska oluja nadvila se nad Srbijom kao crna slutnja. Bespoštedno uništavala sve pred sobom. Čupala drveće, nosila krovove, nanela neprocenjivu štetu teškim znojem uzoranim oranicama koje nas hlebom hrane. Gledali smo svojim očima ono što smo do skora samo u američkim visokobudžetnim „limunadama”. „Dan nezavisnosti” događao nam se „lajv”, na našim ulicama, nad našim kućama, nad našim njivama...

U trenu smo zaboravili krizu u južnoj nam pokrajni i astronomske cene u supermarketima... Ko je imao sreće da se tada nađe na obali mora, na svom mobilnom telefonu pratio je, kao letnju razbibrigu i sa sigurne daljine, spektakl na srpskom nebu kao da gleda najnoviji film Ronalda Emeriha ili Džejmsa Kameruna. Zastrašujuće letnje oluje dešavale su se i ranije... kada su sa planete Zemlje nestajale mnoge životinjske vrste, kada su iščezavale šumske oaze i plodni pašnjaci...

Priroda se s vremena na vreme budi i opominje. Poslednjih godina sve češće. I poručuje – da je moćnija i od čoveka i bilo koje veštačke inteligencije. Još uvek nije smišljen android koji bi promenio klimu, zaustavio tornado, presekao vodenu bujicu... Koliko god da smo pametniji, informisaniji, moderniji, sila prirode je nezaustavljiva i moćna. Čak se i konj na Konjarniku usprotivio automobilskim konjskim snagama i oslobođen protrčao Ustaničkom ulicom da nas podseti zašto se deo Beograda zove Konjarnik i da nema te sile koja je jača od prirode. Ali, i ovu scenu mogli smo da vidimo ne na TV, nego na Instagram profilu @serbialive_beograd

Iako smo ostali bez ponekog crepa na krovovima, voća i povrća, bašte omiljenog nam kafića, hoće li nas to primorati da na nekoliko dana parkiramo svoja vozila, ne bacamo plastiku svuda naokolo, zapušimo dimnjake... Proći će i ova vremenska nepogoda, mediji će se zaslađivati bombastičnim naslovima i slikama iz razorenih gradova, u nedostatku tema, i opet ćemo sutra nastaviti sve po starom. Do nove oluje... Nećemo biti ni pametniji, ni osvešćeniji! Lični komfor je na prvom mestu. Kao da smo sami na kugli zemaljskoj.

I dok smo se iznova borili sa nebeskim silama, televizije su napokon pronašle sadržaje za svoje isprazne programe. Ali, pravo je pitanje – da li televizije mogu to same, bez pomoći društvenih mreža. Novinari, reporteri i kamermani, ušuškani u udobnosti svojih redakcija, pod klima-uređajima, nisu se osmelili, vođeni reporterskom strašću i adrenalinom, da zabeleže šta se to napolju zbiva. Preuzimali su snimke sa društvenih mreža građana koji su gotovo hipnotisani snimali sve strahote jednog nevremena.

Kao što reče iskusni Memedović, niko danas ne izlazi na teren, nikoga više ne pokreću strast, istraživanje, zov prirode, dinamika terena... Nema više juriša... Najsigurnija je pozicija ona za kompjuterom... Gde su mladi reporteri, željni dobrog izveštaja? Na Instagramu ili Tik Toku? Umesto da promole glavu kroz prozor... da osete kišu i vetar? Pravo novinarstvo je odavno iščezlo.

Voditeljka „Beogradske hronike” Ana Manojlović je pozdravila gledaoce rečima da je ovaj program uvek uz gledaoce. Što nije tačno. Nekoliko puta bili smo uskraćeni za ovu emisiju zbog sportskih prenosa. Niko se nije setio da ispoštuje one gledaoce kojima nije čitav svet sport, ali i one koji stvaraju „Beogradsku hroniku”, goste, novinare.

Zar nije ovaj program mogao privremeno da se preseli na neki drugi RTS-ov kanal, uz obaveštenje. Red bi bio i prema nama, gledaocima, i prema onima koji su tog jutra ustali, umili se, pripremili se, koji su odvojili vreme za uključenje. Ali, RTS odavno ne zna za red, kulturu i poštovanje. Ni snaga prirode to ne može da izmeni.