Kolaži kao vic

Kolaži pravljeni od isečaka iz novina i magazina poljske pesnikinje i nobelovke Vislave Šimborske okupili su, uprkos olujnom i pretoplom vremenu, veliki broj zainteresovanih ispred knjižare „Treći trg” u Četvrti dizajna, u Čumićevom sokačetu. Posle otvaranja izložbe povodom stogodišnjice od autorkinog rođenja i tumačenja njenih zanimljivih osvrta na svakodnevne pojave, čitali su se stihovi pesama Šimborske, uz zvuke melodija s njenim stihovima. Izložbu je otvorio poljski ambasador Rafal Perl, ističući da je Šimborska najznačajniji od četiri poljska nobelovca. „Velika intelektualka svog vremena bila je i majstor kolaža koji, kao i njene pesme, sadrže ironiju u osvrtu na stvarnost, duhovitost koju je pokazala i ispričavši vic švedskom kralju na dodeli Nobelove nagrade. Poljska je na nju ponosna i zato što je od novčane nagrade uz ovo priznanje osnovala fond za pomoć neafirmisanim piscima, ostavivši im na korišćenje i stan koji je dobila u rodnom Krakovu. Bila je poljski ambasador kulture”, kako je ispričao.

Autorka postavke i grafička dizajnerka Dragana Nikolić istakla je da kolaž Šimborske podseća na dobar „haiku vic”.

„Vic, malo zamašćen, malo crnohumoran i neprijatan, politički nekorektan, zatekne nas tako groteskan, apsurdan, vrcav, možda nerazumljiv, pa tražimo objašnjenje, ne smejemo se, ali zagrcne nas”, iznela je svoj prikaz.

„Ja, na primer, ne umem da ispričam vic, ali umem da prepoznam šta je dobar dizajn i šta ima taj grafički kvalitet koji se može koristiti za dizajn. A to Vislavini kolaži svakako imaju. S nasleđem poljskih plakata od sredine i s kraja 20. veka, oni su munjeviti prenosilac poruke, kako je to i u grafičkom dizajnu. Njen jezik je jasan i britak i u knjigama i u kolažima”, kaže Nikolićeva.

Urednik izdavačke kuće „Treći trg” Dejan Matić zahvalio je Biserki Rajčić i Petru Vujčiću na tome što su prevodili antologije pesama književnice i na pomoći u priređivanju knjige izložene povodom sto godina od njenog rođenja.

Biserka Rajčić napomenula je da Šimborska „pleni” jer je, uprkos teškom životu u porodici koja je Drugi svetski rat provela u dvorištu, i kasnijem, kroz kolaže prikazala radost života „kao pesnikinja koja se smeje sebi u bradu”. Budući skromna, nije dopuštala da se oni izlažu i objavljuju sve do svoje smrti. Rajčićeva je otkrila da je Šimborska bila ljubiteljka kiča, TV serija, nemog filma i dopisnica. Posle inspirativnih večera koje je priređivala za prijatelje i pisce u svom stanu, ona im je kao dopisnice slala kolaže bele ili bež boje, koje je pravila i kao čestitke.

Ova priča podstakla je okupljene u Čumićevom sokačetu na jedno slično, nezaboravno druženje, u duhu umetnosti.