Kocka ili lopta, šta se mladima nudi na Štrandu

Novi Sad – Gradska plaža Štrand je očišćena od posledica velikog nevremena i ona je uz sve toplije dane ponovo omiljeni teren za odmor svih generacija Novosađana koji ovde uživaju uz Dunav, dremaju u stolicama, čitaju, plivaju, leže na pesku, a oni sa malo više sportskog duha igraju košarku na dva terena koja su ove sezone obnovljeni, ali i „ukrašeni” kladioničarskim reklamama.

Ovi sportski tereni nalaze se kod ulaza na Štrand kod Mosta slobode. Jedan manji namenjen je mlađim uzrastima, ali podjednako kao na većem, sa njegovih novih tartan podloga i koševa na repariranim konstrukcijama upada u oči drečava reklamna boja, logo i naziv kladionice koja ima svoje prostore širom grada. Tereni su posle rekonstrukcije svečano bili otvoreni krajem juna i tada je rečeno da su obnovljeni zahvaljujući donaciji od četiri miliona dinara te kompanije, a u saradnji sa Fondacijom „Ana i Vlade Divac”. Iza te fondacije stoji, naravno, naš proslavljeni košarkaški as.

Na otvaranju je predstavnik gradske vlasti Ognjen Cvetičanin izjavio da je Srbija poznata kao zemlja košarke, a Novi Sad kao grad basketa, jer su na novosadskim košarkaškim terenima stasali neki od najboljih basketaša. „Zadovoljstvo je prisustvovati ovakvim događajima, usmerenim na promociju sporta”, rekao je Cvetičanin, član Gradskog veća za sport i omladinu. I drugi akteri su tom prilikom tvrdili da je ovde reč o promociji sporta i zdravih stilova života, a pomenuto je i to da je Novi Sad bio prestonica mladih, te da je investicija odlična.

„U Novom Sadu ima dosta ljudi koji se leče od kockanja, često u sklopu pridruženih zavisnosti, a u poslednje vreme mladih je mnogo više nego pre”, kazala je za „Politiku” terapeutkinja Jelena Jovičić iz novosadske bolnice („Vita”) koja je rizične oblike ponašanja mladih – zloupotrebu droga i kockanje – istraživala 2019. godine među 480 srednjoškolaca, učenika drugog i trećeg razreda.

Po tom istraživanju je 45 odsto maloletnika, uprkos zakonskoj zabrani za mlađe od 18 godina, imalo iskustvo sa kockarskim igrama. Gotovo polovina tih iskustava je iz kladionica, a drugu polovinu uglavnom dele „aparati” i rulet.

„Oni u kladionicama ili ne naiđu na zabranu ili je prevaziđu, odlazeći na drugo mesto, uplaćujući onlajn...”, kaže Jovičićeva i objašnjava da je njihovo istraživanje tada pokazalo da 48 odsto onih sa iskustvom u igrama na klađenje nije naišlo na zabranu, dok su ostali nailazili na zabranu, ali veći deo njih istraje u svojoj nameri.

Na pitanje koliko kladioničarske reklame utiču na rizično ponašanje kod mladih, ona navodi da takve reklame govore o dostupnosti, ulaze u svest i šalju poruku: „To je tu, dostupno, pa i onima ispod 18 godina starosti.”

Jasmina Leković, diplomirani psiholog i osnivač Centra „Život nije igra”, za odvikavanje od kockanja, koja je takođe ranije sprovela istraživanje o ovakvom ponašanju kod mladih, kazala je za „Politiku” da sada mladi sve više koriste onlajn naloge za kladionice.

„Uglavnom im ne traže lične karte, već samo kodni broj naloga. Tako su skriveni od očiju javnosti, ali i to im je najdostupniji vid kockanja. Dovoljno je imati pametni telefon i na njemu otvoriti nalog, a za unos JMBG-a uzmu ličnu kartu roditelja, starijeg brata, rođaka. Pritom je to i najopasniji vid kockanja, jer se novac brže troši, nemate doživljaj da je stvaran. Ispred kladionica nekad čekaju starije kad izlaze odatle, pa ih zamole da im uplate, tako da treba raditi i na edukaciji odraslih i podizanju njihove svesti o rizičnom ponašanju. Nekad nešto novca i dobiju, ali posle svakako više ne dobijaju, jer ne mogu da se izvuku iz dugova”, priča Lekovićeva.

Ranije su se Centru „Život nije igra” javljali, po njenim rečima, odrasli, ali sada sve mlađi, 20–28 godina, sa iskustvom još iz osnovne škole. Skreće pažnju i na to da ponekad otac pošalje dete da mu uplati igru u kladionici, a da deca uče po modelu roditelja. „Možda je za neke roditelje to rekreativno, ali niko može da zna da li će to kasnije za dete biti put zavisnosti”, ukazuje ona.

Smatra da i reklame za klađenje mogu da utiču na taj put zavisnosti.

„Podstiču na klađenje, njima se šalje poruka da je to za društvo prihvatljivo, a to su poruke lake i brze zarade. Sve više je takvih reklama u kojima učestvuju poznate javne ličnosti i čudi me ako ne znaju šta rade”, kaže psihološkinja.

Veruje da roditelji mogu da u ponašanju deteta primete ako postoji problem sa kockanjem. Videće da je ono nervozno, zabrinuto, odsutno duhom, da izbegava članove porodice, da se povlači u sobu, dok u školi može biti izostanka sa časova i slabijeg uspeha.

„Sve su to znaci da je dete možda već upalo u problem. Trebalo bi da roditelji odmah reaguju, jer ako dete pitaju: ’Da li se kockaš?’, ono će reći: ’Ma ne, iznervirao me neko.’ Neće priznati, i zato ne treba da sami roditelji rešavaju problem već da potraže stručnu pomoć, pogotovo ako se pojavi bilo kakav dug. Roditelji možda misle mladost-ludost, neće više, obećao. Svako veruje svom detetu i niko ne želi da poveruje da je kockar. A nastavak je moguć”, upozorava sagovornica.

Jedan od građana na Štrandu, Nebojša Aleksić koji je tu izjutra doveo unuče da trčka po terenu dok omladinci sa loptama još nisu stigli, rekao je novinarki „Politike” da nije u redu da se tu reklamira kladionica. „Utiče na psihu, kao i svaka reklama”, smatra on.