Selo koje ima privatni kulturni centar

Novo Miloševo – Uobičajeno se kaže da je najteže uspeti u svom selu, biti uspešan tamo gde te znaju od rođenja. Književnik Radovan Vlahović i njegova porodica ne samo da su bili prvi u selu, već i šire jer su pre nepune četiri decenije prvi u tadašnjoj državi formirali privatni kulturni centar.

Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa među čitaocima i izdavačima knjiga danas je poznata adresa. Iza njih je 37 godina rada, na stotine održanih promocija knjiga, književnih večeri, susreta gde su ugostili poznate pisce i stvaraoce, ali i onih na kojima su u gostima promovisali svoj rad. Banatski kulturni centar označen je i na turističkoj karti mesta. Ali osim putokaza koji putnika uverava da je stigao na pravu adresu, više od toga znači potvrda predusretljive Senke Vlahović spremne da odmah gostima otvori prostorije i razgovara o ovom porodičnom pregnuću. Jer, uz Radovana, tu je supruga Silvija, slikarka, ćerka Senka je ilustrator i dizajner, a sin Nikola pesnik i takođe slikar. Kroz razgovor, otkriva se životni put koji nije bio konvecionalan, ali i izbori i opredeljenja koji su svakako donosili zadovoljstva susreta sa stvaraocima i kreativnu radost.

Banatski kulturni centar i dalje je jedini, ili bar među retkim privatnim kulturnim centrima u zemlji. Ovde je sve jednostavno: imaju veliku, prigodno nameštenu salu za književne večeri i izložbe, malu knjižaru sa sopstvenim, ali i izdanjima drugih kuća i, naravno, administrativni deo.

Banatsko selo Novo Miloševo nastalo je – dekretom, kada  su 1948. godine ujedinjena sela Beodra i Karlovo (Dragutinovo) u opštini Novi Bečej. Selo je tada imalo blizu 10 hiljada stanovnika, danas tek oko polovinu tog broja. Ovde se živi od poljoprivrede, pa je tako i okućnica doma Vlahovića u centru sela bila pre svega ekonomsko dvorište, dok ga Radovan 1986. godine nije preuredio u „Kulturno dvorište”.

„Oduvek sam znao da ću biti pisac i uvek sam to govorio”, priča Radovan Vlahović o tome da za njega nije bilo druge alternative osim da se bavi umetnošću. Odabravši 170 godina staru rodnu kuću, umesto uklapanja u zvanične tokove u nekom od gradskih centara, ovde u Novom Miloševuzajedno sa svojom porodicom kreirao je poseban duhovni ambijent.

Osim organizovanja književnih susreta, od 2008. godine bave se i izdavaštvom. Do sada su objavili oko 650 knjiga, a čovek koji stoji iza čitavog kulturnog centra Radovan Vlahović je tvorac šezdesetak naslova. Vlahović objašnjava da posebnu pažnju posvećuju zavičajnim autorima, kao i stvaraocima koji nastoje da objave svoju prvu knjigu.

„Godišnje objavimo oko 50 naslova, a plasiramo ih preko našeg sajta ili kroz dobru saradnju koju imamo sa knjižarskim lancima”, objašnjava Senka Vlahović.

U okviru izdavaštva, pokrenuli su niz edicija, poput „Baština”, „Prva knjiga” edicije proze i poezije, Radovan je pre 10 godina pokrenuo Evropski „Fejsbuk pesnički festival. Oko 15 odsto svega što objave su prevodi na strane jezike, mahom one koji se govore i u Vojvodini, poput mađarskog ili nemačkog. Izdavači su monografije našeg pesništva na nemačkom jeziku, zajedno sa Kulturnim centrom Vojvodine izabranih dela zenitizma, pokretači „Pesničke republike” ili dana Teodora Pavlovića, jednog od osnivača Matice srpske, rođenog u Novom Miloševu, odnosno tadašnjem Karlovu.

I u velikim gradovima kulturni centri moraju da se bore za svoju publiku, nije bilo drugačije ni u Novom Miloševu.

„U početku, bilo je čudno. Ova sredina se sada navikla na nas, ali smo štrčali. Kada smo došli, moja supruga je na uličnom zidu naslikala veliki mural, što je tada i u Beogradu bilo retkost”, priseća se Vlahović. Ipak, ljudi su svugde voljni da čuju glas stvaraoca.

„Mnogo toga se promenilo sa društvenim mrežama i globalnom umreženošću koja je postigla da se te granice izbrišu. Drugačije su danas okolnosti nego u odnosu na, recimo 1986. godinu, jer je sada jednako vidljiv događaj u Novom Miloševu ili Novom Sadu. Naravno da je žiža u gradovima, ali što se tiče produkcije, ključ je uvek u pojedincima i ljudima koji stvaraju”, kaže Senka Vlahović.

Publika ih odavno pomno prati i posećuje njihove programe. Do budžetskih izvora dolaze preko projekata, što nije uvek lako, ali kažu da su navikli. „Mi smo stvaralačka porodica i ovo je naša misija”, zaključuje Radovan Vlahović.