(Ne)odgovornost Evrope?

Opet je pokrenuta polemika o proširenju Evropske unije. Najnovija izjava predsednika Saveta EU Šarla Mišela da „mi na obe strane moramo do 2030. biti spremni za proširenje: i zemlje Evropske unije, kao i potencijalne članice”, od 28. avgusta 2023, na 18. Strateškom forumu na Bledu, otvorila je staro, ali i stalno pitanje: da li Evropa misli ozbiljno s proširenjem? Izjava zvaničnika EU izazvala je previranja u zemljama zapadnog Balkana: svuda su eksperti i analitičari poveli TV diskusije pokušavajući da protumače šta je, najverovatnije, ovom izjavom rečeno.

Međutim, ovo je bilo lično mišljenje Šarla Mišela, koje moramo uzeti s određenom rezervom, s obzirom na to da izjava nije bazirana na stavovima svih 27 država članica EU, čija je apsolutna saglasnost, zapravo, ključna za bilo koji korak u procesu proširenja. Iako je Mišel naknadno objasnio da je tom izjavom hteo da podstakne EU da još odlučnije sebi postavi cilj proširenja (što je svojevremeno svojom izjavom učinio i Žan-Klod Junker 2018. sa 2025. godinom, nakon čega se, takođe, ništa novo nije dogodilo), Evropska komisija relativizovala je ovu izjavu Mišela, stavivši do znanja da među evropskim liderima postoji svest da je potrebno dati neki novi impuls proširenju EU, isključivo na osnovu sprovedenih reformi.

Ključno je u novim okolnostima dati novi impuls za nove napretke. Možda nesaglasje unutar same EU postoji, kao i među državama zapadnog Balkana, što nije ništa – ni čudno, ni novo. U Briselu se vodi duboka debata o novim okolnostima. Jedan pristup je da nova geopolitička dinamika treba da ubrza politiku proširenja EU po svaku cenu, jer ruski rat u Ukrajini i njegova geopolitička važnost dovode u pitanje dosadašnju politiku proširenja. Drugima se ne žuri u smislu isključivog pridržavanja visokih standarda i zahteva prema zemljama kandidatima. Ali, obema stranama je jasno da vrata EU treba još šire da se otvore.

Ovo pitanje između hitnosti i standarda svakako je na mestu, ali neophodno je što pre naći balans: Ko će reći da Srbija kroz zaokruživanje određenih političkih reformi ne pristupa ubrzano Evropskoj uniji? Ko bi pomislio 2014. godine, kada je počeo stvarni rat protiv Ukrajine, da će, osam godina kasnije, EU finansirati nabavku oružja za Ukrajinu? Kao i uvek u istoriji EU, krize imaju ulogu katalizatora za promene i reforme u smislu bliže saradnje članica EU. Tako će i ruski rat u Ukrajini promeniti lice EU u celosti. Tu istorijsku prekretnicu (nem. Zeitenwende), treba da shvate zemlje zapadnog Balkana i da stvari uzmu u svoje ruke.

To znači, da ubrzaju svoje napore i pokažu da su spremne za članstvo u EU. Zapadni Balkan trebalo bi da radi brzo i efikasno na sprovođenju važnih političkih reformi. Nisu to samo zahtevi EU, već ključni koraci ka stabilnosti i prosperitetu. Tada će i EU morati da preuzme svoju odgovornost. Sve drugo, obe strane koštaće puno. Jedino uzajamni napor vodiće ka jačanju celog regiona zapadnog Balkana i promovisati stabilnost i saradnju u čitavoj Evropi.

Direktor Fondacije Konrad Adenauer za Srbiju i Crnu Goru