Niko na Zapadnoj obali ne spominje mir

Pre tri decenije, na travnjaku Bele kuće, potpisan je sporazum koji je akterima doneo Nobelovu nagradu za mir, a danas svet s gorčinom može da konstatuje da je Sporazum iz Osla bio velika iluzija.

Kada su izraelski predsednik i premijer, Šimon Peres i Jicak Rabin, i lider Palestinske oslobodilačke organizacije Jaser Arafat u prisustvu tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona potpisali sporazum koji je tajno sklapan u glavom gradu Norveške, činilo se da je najduži konflikt savremenog sveta na putu da bude mirno rešen.

Verovalo se da se okupaciji bliži kraj i da je palestinska država iza ugla. Istorijski sporazum omogućio je Palestincima ograničeni stepen samouprave i trebalo je da predstavlja prvi korak ka rešavanju pitanja statusa Jerusalima i pitanja palestinskih izbeglica iz vremena formiranja Države Izrael 1948. Krajnji cilj bio je stvaranje nezavisne palestinske države.

Mnogi su verovali da će prvo međusobno formalno priznavanje okončati decenije neprijateljstva, ali proteklo vreme, ispunjeno povremenim pregovorima, to demantuje. Od tada su iscrtavana razne „mape puta” – koje su više ličile na mape bez puta. Sada je jasno da je Izrael sporazum iskoristio za dalju ekspanziju ilegalnih naselja na teritoriji okupiranoj u ratu 1967.

Danas su Palestinci mnogo dalje od ideje da dobiju nezavisnu državu sa istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom. U vreme sporazuma iz Osla, na Zapadnoj obali bilo je 105.000 jevrejskih naseljenika. Danas ih je pola miliona, plus 200.000 u istočnom Jerusalimu. Brojke su verna ilustracija šta se događalo tokom tri decenije.

Rabina je 1995. ubio jevrejski ekstremista. Šta bi bilo da nije ubijen? Da li bi prihvatio koncept dve države, o kojem nikad nije govorio javno? Da li bi mu Palestinci verovali?

Izraelska levica u međuvremenu je gotovo nestala, a religiozni cionisti postali su dominantni. Desnica je sve vreme igrala na kartu da je Izrael davao više nego što je dobijao. Na opsesiji jevrejskom bezbednošću i palestinskim „terorom” gradila se politika koja je ignorisala međunarodno pravo.

Ekstremisti na obe strane protivili su se „Oslu” jer nisu bili spremni na teritorijalne kompromise. Zajedno su sabotirali sporazum kojem je najveći udarac ipak zadala kolonizacija Zapadne obale, koju je svesrdno promovisala izraelska desnica.

Likud je pod liderstvom Benjamina Netanjahua 16 godina na vlasti simulirao mirovni proces, formalno ga zamrznuo 2014. i od tada otvoreno daje do znanja da i ne razmišlja o formuli dve nezavisne države.

Sadašnja vlada, najdesnija u izraelskoj istoriji, sve otvorenije govori o aneksiji Zapadne obale. Pitanje Jerusalima, za čiju sudbinu svet smatra da mora da bude rešena pregovorima, takođe je potpuno potisnuto sistematskom judaizacijom istočnog dela grada.

Palestinci otkrivaju istorijsku zamku u koju su upali. Insistirali su da se sve naseljeničke aktivnosti zaustave, ali Izrael je uzvratio da to preti konačnom sporazumu i uporno odbijao zahtev da bude identifikovan kao „okupaciona sila”.

Izraelska desnica danas ponavlja da je Izrael bio žrtva palestinske prevare i plasira teorije zavere o Rabinovom ubistvu kako bi se bilo kakve odgovornosti oslobodili religiozni cionisti i militantni rabini koji su inspirisali ubicu.

Levica kaže da je Izrael lažnim obećanjima o kraju okupacije izdao Palestince i umesto toga ih suočio s jevrejskom kolonizacijom kakvu je pre tri decenije retko ko očekivao. O „zamkama” govore i Izraelci.

„Upali smo u zamku Osla. U medenu, zaslađenu zamku koja je inspirisala nadu”, piše ugledni komentator „Haareca” Gideon Levi. „Kako je bilo prijatno biti upleten u njenu mrežu nekoliko godina, uz sve konferencije i sastanke. Ali, sporazum iz Osla nije unapredio mir, samo ga je potisnuo iza horizonta konsolidujući okupaciju i ovekovečio naselja.”

Privremena okupacija pretvara se u stalnu kolonizaciju. Suočeni s rastućom represijom i nedostatkom političkih alternativa, Palestinci se militarizuju. Vlast predsednika Mahmuda Abasa već je izgubila kontrolu nad drugim najvećim palestinskim gradom, Nablusom, i izbegličkim logorom u Dženinu.

Reč mir je u međuvremenu gotovo potpuno iščezla iz javnog diskursa. Izrael se ponosi Avramovim sporazumima iz 2020, kad je administracija Donalda Trampa posredovala u normalizaciji odnosa s četiri arapske zemlje, a sada radi na diplomatskim odnosima sa Saudijskom Arabijom. U to vreme Palestinci su pretili da će se povući iz ključnih odredbi sporazuma.

Aktuelna je „normalizacija”. „Mir” je zaboravljen. Palestinci jedva da se pominju. Respekt koji su Palestinci imali u vreme Osla davno je zaboravljen i u Izraelu i u SAD. Netanjahuova vlada ponavlja da ne vidi partnera za razgovore s kojim bi mogao da se sklopi mir.

„Jevrejski narod ima ekskluzivno i neotuđivo pravo na sve delove zemlje Izraela”, uključujući i biblijsku Judeju i Samariju (Zapadnu obalu), mantra je koju ponavljaju članovi vladajućeg kabineta koji raspravljaju oko toga da li Abasovu vlast treba podržati ili je prepustiti kolapsu, ali bez ikakvih diskusija o rešenju dve države.

Netanjahuova vlada, potpuna antiteza Rabinovim i Peresovim, slavi kolaps Oslo procesa i nastavlja da Izrael gura u neizvesnu egzistencijalnu krizu. To je vlast koja je odustala od ideje mira, a na Palestince gleda samo kao na kolekciju pojedinaca koji nemaju nikakva prava. Zato Izraelu preti da postane država aparthejda.