Velike igre u vezi s obnovom Sirije

Najmanje pet osoba ubijeno je nedavno u sukobu stanovnika malog mesta pored Damaska i snaga elitne Četvrte divizije, kojom komanduje brat sirijskog predsednika Bašara el Asada. Sukobi u mestu Zakija i protesti po drugim delovima zemlje potvrđuju koliko je hitna obnova od razornih posledica građanskog rata kako bi se povratio kakav-takav normalan život onima koji nisu napustili Siriju.

Obnova je reč koju ovih nedelja i meseci ponavljaju na širokom potezu od Teherana do Moskve, od Ankare do Pekinga, posebno od kako je Bašar izašao iz svog skloništa i posetio niz arapskih prestonica kako bi Siriju izvukao iz izolacije u koju je zapala na početku rata 2011. Ujedinjene nacije su štetu načinjenu tokom 12 godina rata procenile na 400 milijardi dolara – gotovo 20 puta koliko vredi današnja ekonomija zemlje. Jedna od pet kuća je u ruševinama, industrija, transport, električna mreža i zdravstvo gotovo nepostojeći. Više od 90 odsto preostalog stanovništva živi ispod granice siromaštva. Više od 5,6 miliona napustilo je Siriju, a još 6,2 miliona interno raseljeno.

Asad je, hrabreći sve nezadovoljniji narod, izjavljivao da će Sirija biti u stanju da sebe rekonstruiše uz pomoć novca iz prijateljskih zemalja, sirijske dijaspore i novih poreza, ali dramatična situacija se ne poboljšava.

Mogućim sponzorima su ruke vezane zapadnim sankcijama, posebno onima koje je Asadovom režimu 2020. zavela bivša američka administracija, čime se blokiraju fondovi za obnovu. U Vašingtonu i Briselu pozicija se ne menja: neće biti normalizacije sa Damaskom, neće biti ukidanja sankcija i ništa od rekonstrukcije dok ne bude političkog rešenja u skladu sa rezolucijom UN 2254.

U takvim okolnostima, napori obnove su selektivni.

Iran je prvi priskočio u pomoć kako bi se obnovila električna mreža, Rusija je najavila 500 miliona dolara za modernizaciju luke Tartus (gde ima svoju pomorsku bazu), Kina se pojavila sa inicijativom „Pojasa i puta”, a bilo je i obećanja međunarodnih donora.

Mediji Islamske republike, Bašarovog najbližeg saveznika, pišu da je „Sirija spasena” zahvaljujući mudrosti i heroizmu generala Kasema Solejmanija, koji je januara 2020. ubijen na aerodromu u Bagdadu. Iran se priprema na preduzme vodeću ulogu u obnovi uništene zemlje.

Tokom nedavnih razgovora sa sirijskim ministrom inostranih poslova Faisalom Mikdadom, šef diplomatije Husein Amir-Abdukahjan pominjao je formiranje posebne operativne grupe za rekonstrukciju, dok je predsednik Ebrahim Raisi govorio o izgradnji više od milion stambenih jedinica.

Obnova je prisutna i u izjavama turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, čije trupe kontrolišu delove sirijske teritorije. Erdoganova šema više je koncentrisana upravo na te oblasti gde Ankara planira da preseli najveći deo od tri miliona sirijskih izbeglica na svojoj teritoriji.

Rusija, još jedan ključni igrač sirijskog rata, takođe pominje obnovu kojom je trebalo da upravlja grupa „Vagner”, ali ti planovi su neizvesni posle pogibije vlasnika ove paravojne plaćeničke formacije Jevgenija Prigožina.

Od povratka Sirije u Arapsku ligu u maju, i bogate zemlje Zaliva najavljuju milijarde dolara pomoći, ali je – tvrdi se – uslovljavaju zahtevom da Asadov režim prekine proizvodnju droge kaptagon, za koju se smatra da je izvor velikih državnih prihoda ali preti državama regiona.

Tu su i Amerikanci koji preko svojih kurdskih saveznika kontrolišu delove Sirije i nagoveštavaju da će poseban ekspertski tim u narednih nekoliko meseci podneti izveštaj kako da se savladaju prepreke koje stoje pred procesom obnove.

U Parizu, specijalni izaslanik predsednika Emanuela Makrona za Liban ponavlja da će formiranje stabilne vlade u Bejrutu ključni korak u globalnim naporima rekonstrukcije Sirije.

Zajednički imenitelj svih ovih verbalnih inicijativa jeste to što ignorišu geopolitičke korene sirijske krize: zahteve velikog dela stanovništva za reformama, slobodama, sasecanjem korupcije i ekonomskim prilikama. Bez intervencije spolja, prvo od Irana, potom Rusije, pa Turske, Izraela i SAD, tih promena neće biti. Asad je konsolidovao vlast i ne pokazuje da je spreman na ustupke, a zašto bi Teheran ili Moskva podržali reforme koje sprečavaju kod kuće?

Uostalom, interesi glavnih spoljnih aktera sirijske krize su različiti. Rusija i Iran su formalno saveznici u Siriji, ali njihove vizije nemaju mnogo zajedničkog: Moskva bi Bliski istok po modelu iz vremena hladnog rata, Teheran sanja o ideološkoj šiitskoj imperiji kojom vlada Veliki vođa.

Nominalni saveznici su i Turska, SAD i Izrael, ali kada se dođe na pitanje budućnosti Sirije, i čitavog Bliskog istoka, njihove želje se ne podudaraju. Turska se nada da će blokirati pobunjeničke Kurde i osigurati svoju granicu sa Sirijom. Glavna briga Izraela jeste da spreči da okupirani Golan ne postane baza za upade militanata na njegovu teritoriju. Amerika je, barem što se ove administracije tiče, zadovoljna simboličnim prisustvom u Siriji i ne nudi neki koherentan plan za region.

Većina Arapa je za status kvo. Upravo ono čega se Sirijci naviše plaše. Da su sve priče o obnovi prazne reči.