Otmica „srpske Burgundije”

Srpski prestolonaslednik princ Đorđe Karađorđević obratio se okupljenom mnoštvu po povratku iz Rusije gde se sreo sa carem Nikolajem II. Vatreni govor zaključio je nedvosmislenim pokličem:

„Zato budimo spremni da svoja prava, ako nam ih drugi ne budu mogli da zaštite, branimo i tražimo gvožđem i olovom, ne pitajući koliki je neprijatelj, nego gde je neprijatelj!”

Predsednik vlade Srbije Stojan Novaković sedeo je na vrhuncu krize u svome vinogradu nadomak Beograda. Tamo ga je posetio Slobodan Jovanović. Stari državnik, nepokolebljivo miran, rekao je mladom profesoru s tugom u glasu:

„Mi smo i suviše stari da gajimo nove nade, i moramo leći u grob sa teškom ranom na srcu...”

Tasa Milenković, prvi srpski školovani policajac i ugledni književnik, napisao je u uvodu jedne svoje priče, u kojoj je želeo da prikaže lakomislenost srpskih političara, sledeću rečenicu:

 „To što hoćemo da vam ispričamo desilo se one godine kada ono Austrija aneksira i prigrabi, na žalost Srbima, a na oči Turcima i Rusima, dve najlepše srpske pokrajine – Bosnu i Hercegovinu.”

Veliki dobrotvor naše književnosti Nikola Ćupić, unuk čuvenog ustanika Zmaja od Noćaja, sticao je sve do smrti 1870. godine svoje bogatstvo pravdajući se i podsećajući: „trebaće kad se pređe u Bosnu”. 

Lujo Vojnović, čuveni intelektualac iz Dubrovnika, zabeležio je mnogo godina kasnije, u svojoj Istoriji Dubrovačke republike, ne bez sete i pomisli na aneksionu krizu, sledeću kratku definiciju Bosne: „Bosna, srpska Burgundija”.

Bilo je u Srbiji tokom XIX veka i drugačijih glasova. Ideologu srpskog socijalizma, željnom pravde, omaklo se kako mu je svejedno da li u Srbiji vlada knez Milan ili Franjo Josif, dok je jedan narodni tribun uzviknuo kako njegova njiva neće biti veća ako Bosna bude slobodna. Ipak, bili su to usamljeni i retki izuzeci.

(/slika2) U leto 1908. godine na vlast u Carigradu došli su reformistički oficiri. Poznati kao mladoturci, ovi novi vladari Osmanskog carstva želeli su da staru imperiju modernizuju i obnove. Uprkos početnom oduševljenju stanovništva i podršci demokratskih evropskih država, uskoro se pokazalo da nove vlasti nisu spremne da daju posebna prava narodima koji su uz Turke živeli u carstvu. Demokratizacija i ukidanje feudalnih privilegija probudilo je velika neprijateljstva prema njima u delu osmanske političke i ekonomske elite, kao i među do tada odanim Arnautima (danas Albancima). Dve susedne države, takođe su osetile kako su ugrožene: Bugarska, koja je još uvek bila vazalna kneževina zavisna od Carigrada i Austrougarska koja je punih trideset godina pod okupacijom držala Bosnu i Hercegovinu. Kada su najavljeni izbori za osmanski parlament i senat, kao i mogućnost da oni budu raspisani i za Bugarsku i Bosnu i Hercegovinu, Sofija i Beč pohitali su da osujete takvu mogućnost. U sporazumu dve države su u razmaku od dva dana (5. i 6. oktobra 1908) ukinule osmanski suverenitet. Prvo je Bugarska objavila državnu nezavisnost, a potom je Austrougarska proglasila prisajedinjenje Bosne i Hercegovine. Ovim činom prekršen je Berlinski ugovor iz 1878. godine. Sporazum zbog koga su tokom protekle tri decenije vođena jedina dva rata na evropskom kontinentu (srpsko-bugarski iz 1885. i grčko-turski iz 1897). Velike sile, čija je osetljiva ravnoteža već u nekoliko prilika dovela svet na ivicu rata našle su se u teškoj situaciji. Kraljevina Srbija, koja je tokom proteklih godina bila pod ekonomskom blokadom Austrougraske, u stalnom strahu od njenog napada i u grčevitom nastojanju da okupi slobodne balkanske države u jedan savez, našla se opkoljena i usamljena. Rusija je samo dve godine ranije bila poražena u ratu sa Japanom i slomljena prvom revolucijom, a Bugarska se privolela Austrougarskoj. Pri tom je, baš kao i trideset godina ranije, ruska diplomatija još pre krize vodila pregovore sa Austrougarskom. Čitavo pitanje ovih razgovora svodilo se na sporazum dveju sila i razmenu (aneksija za sporazum o moreuzima).

Bosna i Hercegovina, oko kojih su se zvanično sporili Beč i Carigrad, bile su u to doba, a u skladu sa u svetu neprihvaćenim demokratskim i nacionalnim načelom, nesumnjivo srpske zemlje. Pravoslavni Srbi činili su relativnu većinu njihovog stanovništva. Čitavo stanovništvo govorilo je istim jezikom kao i narod Srbije, Kraljevina Srbija bila je jedina slobodna, nezavisna, srodna i susedna država ovim oblastima. Istorijske veze, činjenica da je gotovo pola teritorije Bosne i Hercegovine pripadalo srednjovekovnoj Srbiji, dok je ostatak baštinio srpske državne tradicije, kao i rodbinske veze (čak 90 % stanovništva zapadne Srbije većinom se nedavno doselilo iz Bosne, Hercegovine ili stare Hercegovine), davali su snagu zahtevima Srbije i podsticale oduševljenje njenog stanovništva. 

Ipak, kriza posle proglašenja aneksije potrajala je gotovo šest meseci. Srbija se našla na ivici rata sa Austrougarskom. Na granici je u raznim incidentima na obe strane izginulo mnogo vojnika i civila. Srbija, koja je u to vreme imala jedva dva i po miliona građana našla se pred imperijom čijih je podanika bilo dvadesetak puta više. Bez saveznika, sa nereformisanom vojskom i bez novog naoružanja, mala kraljevina bila je u mogućnosti samo da se osloni na diplomatiju.

Kako to obično biva kada jednu državu skole nevolje, ni u toj spoljnoj politici nije bilo onog preko potrebnog pragmatičnog i korisnog jedinstva. Istina, za razliku od prilika s kraja XX stoleća, kada su vlasti koristile takve krize da se obračunaju sa opozicijom, tadašnja vladajuća većina dozvolila je da u toku krize na čelo kabineta stupi stari Stojan Novaković, čija je stranka imala svega dvojicu poslanika u skupštini. Ipak, iako naoko jedinstveni, prvi ljudi Srbije imali su dva različita politička koncepta. Za razliku od Pašića i većine ministara i poslanika, šef srpske diplomatije Milovan Milovanović verovao je, u času kada je postalo izvesno da Antanta neće biti spremna da do kraja podrži Srbiju, kako treba ići na sporazum kojim bi Srbija prihvatila aneksiju, ali i dobila za uzvrat izvesne kompenzacije. Milovanović, vešt političar i čuveni pravnik, nastojao je da Srbija dobije oblast Polimlja i Huma, tako se teritorijalno spoji sa bratskom Crnom Gorom i stekne izlaz na Jadransko more. Tako bi Srbija ojačala svoj položaj, onemogućila dalju ekonomsku izolaciju i postigla nekakav zajednički cilj sa silama Antante. Ostali političari verovali su da Srbija, bez obzira na žrtve, neprihvaćene pretenzije i prava koja ipak nisu imala bezrezervnu podršku većine narodâ koji su živeli u Bosni i Hercegovini, treba da istraje do kraja.

Srbija je insistirala na poštovanju međunarodnog ugovora. Kad već nije mogla da ispuni svoje težnje, branila je prava Carigrada zahtevajući da posle potvrde osmanskog suvereniteta u Bosni i Hercegovini konačno bude uspostavljena autonomija i zagarantovana prava tamošnjem stanovništvu. Uprkos misijama prestolonaslednika Đorđa i Nikole Pašića u Sankt Peterburgu, Stojana Novakovića u Carigradu i Milovana Milovanovića u Parizu i Londonu, konačno je pod pritiskom događaja Carigrad priznao aneksiju. Srbiji je ostalo da, lišena podrške, u martu 1909. i sama prihvati svršen čin i još se obaveže kako neće agitovati među srpskim stanovništvom novih austrijskih pokrajina. Milovanu Milovanoviću, čije su se ideje pokazale kao ispravne, dok će njegova vizija o Balkanskom savezu uskoro biti ostvarena, malo je značilo što je posle krize nominovan za Nobelovu nagradu. Umreće u četrdeset i devetoj godini, svega nekoliko meseci pre nego što su vojske saveza srušile osmansko gospodstvo u Evropi.