Mek, i to je košarka

Milun Marović bio je genije. Svirao je gitaru. Posebno je voleo dela Franciska Tarega. Pohađao je Zemunsku gimnaziju i bio odličan učenik. Bile su to rokenrol godine. Milun je imao muzički sastav „Elektroni” gde je svirao i pevao. Voleo je da ga zovem Lune. Lun „Kralj ponoći” alijas Donald Sikert bio je junak našeg dečaštva i mladosti, Bio je visokoobrazovan čovek, poliglota sa osećajem za umetnost. Deluje skoro kao levičar, bori se protiv svih vladara iz senke i organizovanog kriminala. Samo pominjanje Luna govori kakav je bio Milun Marović. Pošten, hrabar, nadasve pametan, obrazovan, odan prijatelj, borac za pravdu, talentovan za muziku, Milun je odrastao uz romane o Lunu, kralju ponoći, Radio Luksemburg, hipi pokret, muziku. Bio je prijatelj lepe književnosti, pozorišta i filma. Nebrojeno puta smo pričali o delima Kundere, Njegoša, Markesa, Hesea, Andrića, Selenića... Znali smo napamet celu predstavu „Čegović” Dragana Uskokovića.

U devetnaestoj godini, kada je bio na drugoj godini studija rudarskog fakulteta, počeo je da igra košarku i dospeo do zvezda. Tokom čitave karijere, igrao je u beogradskom Radničkom. Bio je član generacije koja je osvojila titulu prvaka Jugoslavije i nacionalni kup. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 96 utakmica. Osvojio je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Barseloni, 1973. godine, i srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u Portoriku 1974. Za evropski šampionat 1975. u Beogradu selektor reprezentacije Mirko Novosel nije Miluna stavio u tim, mada mu je objektivno tamo bilo mesto. To je Miluna izuzetno pogodilo pa je odbio poziv profesora Aleksandra Nikolića za evropski šampionat u Belgiji 1977. Kasnije kao sportski radnik Milun je bio predsednik Košarkaškog saveza Beograda i član Predsedništva Košarkaškog saveza SR Jugoslavije. Za sportsku karijeru nagrađen je Oktobarskom nagradom Beograda, Majskom nagradom Srbije, Ordenom Nemanje trećeg reda.

Milun Marović studirao je na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1970. godine. Magistrirao je 1976. na smeru za geološko kartiranje, a doktorirao 1981, sa temom iz oblasti tektonike. Za asistenta pripravnika prvi put je izabran 1975. Prošao je kroz sva nastavna zvanja, a za redovnog profesora izabran je 1993. U bogatoj i uspešnoj nastavničkoj karijeri predavao je, na osnovnim i poslediplomskim studijama: tektoniku, neotektoniku, geologiju Jugoslavije, geologiju Srbije, geologiju Balkanskog poluostrva.

„Dođe vreme kada pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati”, napisao je Ivo Andrić.

U vreme „prelomnih godina” Milun je mogao lepo da unovči svoje ime. U prvoj vladi premijera Mirka Marjanovića 1994. godine ponudili su mu da bude ministar za sport. Milun je odbio. Da li bi iko danas od ovih kojima smo okruženi odbio ministarsku fotelju i privilegije? Ne bi. Jedan je Milun Marović. Ostao je veran sebi, svojoj porodici I prijateljima. Svojim sinovima Ivanu i Savu Milun ostavio je čist obraz.

Milun Marović ili Mek kako smo ga zvali bio je poput Leonarda da Vinčija renesansni lik koji je iz nekog sazvežđa zalutao među nas. Darovit za muziku, nauku, sport ali pre svega veliki čovek.

Milun je zapravo bio večiti prkosni mladić, koji nije hteo da se preda ustaljenim normama. Bio je zaljubljenik u lepotu i punoću života.

Dozvolite mi da kažem za Miluna da je astralni, zvezdani ljiljan koji je ukrasio naš život.

„Svet je ovaj tiran tiraninu,

A kamoli duši blagorodnoj.”

(Petar Petrović Njegoš)

Milun Lun Mek Marović bio je duša blagorodna, pravi simbol čojstva i junaštva. Mek me je naučio šta je čojstvo, a šta junaštvo. Junaštvo je kad braniš sebe od jačeg, a čojstvo kada si nadmoćan nad nekim, a ne želiš da upotrebiš svoju snagu i štitiš ga od sebe. Milun je objasnio i nedoumice iz našeg jezika: „Svome mlađem sinu dao sam ime Savo, a ne Sava. Savo je muško ime, a Sava žensko. Zato je moj sin Savo, kao i moj otac Savo Marović.”

Milun je voleo da svira gitaru i peva. Uzor mu je bio Donovan. Fenomenalno je pevao njegove pesme, a posebno „Dona, dona” koja je izvanredno sentimentalna pesma i govori o bezbrižnosti, slobodi, ljubavi, smehu i širinama koje su samo vetru dostupne.

Smisao za humor je osobina izuzetno pametnih ljudi. Imajući u vidu Mekovu natprosečnu inteligenciju, može se zamisliti koliko je bio duhovit čovek. Zapravo, svi su prilazili Milunu kao doktoru nauka kome priliči namrgođeno lice. Ljudi najčešće misle da je pametno samo ono što se radi ozbiljnog lica. To je velika greška. Osmeh ruši sve barijere i zato se ograničeni i prazni ljudi ne osmehuju niti imaju smisao za humor. Milun nije imao razloga da se ogradi namrgođenom facom. Jednom prilikom na svečanoj večeri posle utakmice izvesni visoki funkcioner je prišao i počeo da priča sa Milunom, koji me je, govoreći šatrovački, pozvao da ga spasavam: „Sokole, đido mova, vajo me gomno vida.” („Sokole, dođi vamo, ovaj me mnogo davi”).

I mene je Milun nekada na duhovit način uspevao da nadmudri. Dok su se drugi smejali, na moje pitanje: „A što mene, sokole?” odgovarao je: „Sokoli se paze.”

Milun i ja smo se našli na istoj talasnoj dužini: rokenrol, duga kosa, književnost, pozorište, film, preferans... Mogli smo da pričamo o zabranjenim filmovima iz „crnog talasa” ili zabranjenim knjigama. Recitovali smo i pesme: Žak Prever, Federiko Garsija Lorka, Sergej Jesenjin, Jovan Dučić, Branko Miljković, Njegoš. Milun je zapravo bio večiti prkosni mladić koji nije hteo da se preda ustaljenim normama. Bio je zaljubljenik u lepotu života.

Prijateljstvo, poštenje, pamet, talenat – prve su asocijacije kada se pomisli na dobroćudnog, duhovitog i obrazovanog giganta-reprezentativca Jugoslavije u košarci Miluna Meka Marovića. Mislim da uz Miluna idu stihovi Pere Zubca i „Mostarske kiše”. Ko zna, možda ih je Mek i recitovao svojoj Svetlani Ceci?

„U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni...”

Tako počinje pesma, a za Miluna važe stihovi:

„Jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije

još nedozrele.”

Ili možda bolje:

„Jedna se ptica u letu skamenila

I vode se dozivaju same.”

(Branko Miljković).

Milun se kao redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta 2009. godine nalazio u grupi stručnjaka koji su radili na geološkoj karti Libije. Džip u kojem su se nalazili članovi geološkog tima se 19. oktobra prevrnuo i Milun je jedini nastradao. Nesreća se dogodila usred pustinje.

U maju 2016. Milunove kolege profesori dr Vlado Milićević i dr Milan Sudar izdali su knjigu napisanu od više autora pod nazivom „Milun – životne staze Miluna Marovića. Od košarke do tektonike.”

Nekadašnji košarkaš beogradskog Radničkog i reprezentativac Jugoslavije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista