Pokušavaju da nas potkupe čekom prošlosti

Georgi Gospodinov, poznati bugarski pisac, ovogodišnji dobitnik Međunarodne nagrade „Buker” za roman „Vremensko sklonište” (u izdanju „Geopoetike”) i Evropske nagrade „Strega” za 2021. godinu, bio je gost Beograda vrlo kratko, povodom događaja u Kulturnom centru „Grad”, gde je zajedno sa glavnim urednikom „Geopoetike” Vladislavom Bajcem učestvovao u književnom dvouglu u okviru programa pod nazivom „Buking Balkan” i u okviru tog gostovanja odvojio je vreme i za razgovor sa novinarima, bez pojedinačnih intervjua. Gospodinov je jedan od najprevođenijih bugarskih pisaca, a njegov roman „Fizika tuge” (izdanje „Geopoetike”), dobio je Međunarodnu nagradu „Jan Mihalski”. Odlikovan je 2016. godine Ordenom Ćirila i Metodija za doprinos bugarskoj kulturi i obrazovanju, kao i priznanjem „Prozart” za doprinos balkanskoj književnosti.

U njegovom novom romanu „Vremensko sklonište”, u prevodu Jasmine Jovanović, ovenčanim Međunarodnom Bukerovom nagradom, zaborav, demencija, širi se kao virus svetom, a nacije povezuje jedino ono što kolektivno zaboravljaju.

Zbog toga je potrebna nova proizvodnja istorijskih događaja, nove atmosfere doba, pa tako junak romana, nazvan po mešavini imena Garibaldija i Svetog Avgustina – Gaustin, osniva klinike za sećanje. Najpre u mirnoj Švajcarskoj, a onda i šire. Podražavaju se čitava detinjstva, neko želi da se vrati u tešku 1939, neko u pedesete godine 20. veka. Prošlost je ovladala svetom, progres je bio samo iluzija. Poziv na opšte vraćanje je i referendum za prošlost. Evropa bira svoju prošlost, ali pošto nema dogovora o istoj kontinentalnoj prošlosti, svaka zemlja pravi svoj referendum. Bugarska, na primer, bira između nacionalnog preporoda u 19. veku i vremena socijalizma. U skladu sa tim frizira se stvarnost, glumci igraju svoje uloge u poludeloj masi...

„Kolektivna amnezija i povećana proizvodnja sećanja. Što više neko društvo zaboravlja, to neko više proizvodi, prodaje i viškom sećanja popunjava ispražnjena mesta. Prošlost, napravljena od lakih materijala, plastično sećanje kao iz 3D štampača. Sećanje po potrebi i potražnji. Novi lego različiti oblici prošlosti nude se i tačno se uklapaju u prazno mesto. Još uvek je prisutno i kolebanje da li je to što opisujemo dijagnoza ili ekonomski mehanizam”, kaže Gaustin, junak Gospodinova.

Naše prvo pitanje autoru Gospodinovu odnosilo se upravo na to, ako bi kao „vremenski putnik” mogao da izabere vreme u koje bi se vratio, koje bi to doba bilo...

– Rođen sam početkom 1968. godine, tako da umišljam da se sećam čitave te godine. Želeo bih da u toj godini provedem jedno poslepodne. Izabrao bih vreme oko tri časa. Kao što kaže moj junak Gaustin, ako želite da rekonstruišete prošlost, ne vraćajte se na bučne događaje već na usamljena mesta. Prošlost je povezana sa popodnevnim svetlom, sa određenim mirisima i zvucima. Tamo bih voleo da se vratim. A ako bih imao i drugu šansu za izbor, bile bi to devedesete godine 20. veka. Znam da je to bila teška i kritična dekada za Bugarsku i za Srbiju. Kada sam imao 21 godinu, pao je Berlinski zid i to je bio početak promena, mada mislim da se većina stvari koje smo priželjkivali zapravo nije ni desila. Bili smo vrlo naivni, puni entuzijazma. Kada bih pisao novi roman, opisao bih detaljno to vraćanje u devedesete. Citirao bih lik jedne svoje junakinje iz „Vremenskog skloništa” koja je na ovo isto pitanje u koju godinu bi se vratila, odgovorila da bi volela da ima 12 godina u bilo kojoj istorijskoj dekadi. Mislim da je to najbolje – rekao je za naš list Georgi Gospodinov.

Na naše drugo pitanje kako objašnjava napredovanje desno orijentisanih evropskih partija primetio je: „Ovo je knjiga za njih”:

– Kada sam počinjao da razmišljam o ovom delu i da ga pišem, bila je 2016. godina. Mislim da je to bila vrlo važna godina kada se nešto prelomilo u vremenu, zbog povratka populizma na izborima, cvetanja teorija zavere i dešavanja oko Bregzita. Bregzit je bio nešto kao „referendum o prošlosti”. Mislim da je ova knjiga povezana sa nacionalizmom i onim što se dešava širom Evrope, pa i u Bugarskoj. Želeo sam da pokažem kako nacionalisti pokušavaju da nas potkupe čekom prošlosti. Da nam obećavaju sjajnu prošlost. Proveo sam 20 godina u socijalizmu i jasno se sećam kako su nam prikazivali i obećavali sjajnu budućnost. A sada nam desničari omogućavaju lepu prošlost. Ne verujem nikome ko mi obećava ni prošlost ni budućnost, želim sadašnjost – objasnio je Gospodinov.

U razgovoru sa novinarima takođe je istakao da je roman „Vremensko sklonište” objavljivao u doba lokdauna i korone, kada su u Bugarskoj bile zatvorene sve knjižare, ali su se, po njegovim rečima, čitaoci snalazili, naručivali su je i ubrzo su mu slali utiske oduševljenja upravo zbog toga što njegov roman i govori o pandemiji prošlosti, o zloupotrebi nostalgije. Takođe, kako je primetio autor, u vreme pisanja ovog romana mnogo vremena proveo je čitajući u biblioteci, tako da su knjige za njega i bile svojevrsno vremensko sklonište.

– Vezan sam za prošlost. Važno je neko vreme provesti u toj vremenskoj sobi, ali onda izaći. Opasno je kolektivno izmišljanje onoga što je prošlo – dodao je.

Gospodinov je objasnio da je u vreme izbora za Bukerovu nagradu boravio u Solunu, u društvu pisaca iz regiona, koji su ga svesrdno podržavali, svesni toga da je važno da naš region ponovo dospe u evropski fokus ne zbog kritične prošlosti, već zbog savremenosti.

– Želim da budem samo pisac, ne veliki bugarski niti balkanski pisac, samo pisac. Treba neutralisati tu negativnu percepciju Balkana – izjavio je Gospodinov, posebno inspirisan razgovorima sa vrlo mladim čitaocima i njihovim viđenjem 20. veka.

Pripovedač „Vremenskog skloništa” rezonuje ovako:

„Ako ovu državu išta može spasiti od sveg tog kiča koji prosipaju preko nje, pomislio sam, onda će to biti lenjost i kukavičluk. Ono što je ubija, to će je i oživeti, u kukavičkim i lenjim državama ni kič ni zlo se ne mogu dugo zadržati, jer i to traži negu i održavanje.”