Srđan Karanović: Predstava „Godišnjica” je priča o bračnim odnosima

Gost nove epizode video serijala Tanjug Reflektor bio je glumac Srđan Karanović koji je govorio o svojoj ulozi u predstavi „Godišnjica”, čija je premijera večeras u Operi i teatru „Madlenijanum”.

Karanović je rekao da je komad Nila Sajmona, u prevodu i adaptaciji Olje Đorđević, priča o bračnim odnosima, gde je zanimljivo što se u dva čina većina glumaca skoro i ne sreće.

„Mislim da će za publiku biti emotivni rolerkoster. Očekujem da će tokom prvog čina da se publika jako dobro zabavi, a u drugom da ih malo tresnu neke životne istine”, ocenio je Karanović.

U „Godišnjici” igraju, pored Karanovića, Vanja Milačić, Ljubinka Klarić, Tamara Aleksić, Stefan Bundalo i Ljuba Bulajić.

Kao profesor glume na Fakultetu dramske umetnosti, Karanović je davno razdvojio u svojoj ličnosti, da kada igra predstavu tu biva samo glumac, dok „profesor ostaje kod kuće ili na fakultetu”.

„Treba mi reditelj, kolega, da pitam, da se konsultujem da uradim. Velika bi zamka bila da sebi i drugima popujem, savetujem, režiram. Ovde nije ni potrebno, jer naš reditelj Petar Jovanović zna šta radi i hoće”, naveo je Karanović.

Prema njegovim rečima, suština glumačke profesije je suprotna od pedagogije, i kao glumac zna koja su mu sredstva i gde je jači, a kao „profesor moraš to da prepoznaš kod drugog, nikako da mu pokazuješ kako bi ti, pa da na osnovu toga on reši”.

Karanović je ocenio da je „Godišnjica” „realistična predstava, gde postoji nevidljivi četvrti zid”, i glumci ne igraju „na publiku, kao u nekim žanrovima”.

„Ne obraćamo im se direktno. Oni su u nekoj poziciji špijuna koji posmatra naš život"; istakao je glumac.

Pošto je prošle sezone radio ovde predstavu „Valcer poručnika Nidrigena”, Karanović je „oduševljen načinom rada i atmosferom” u Madlenijanumu.

„Svako radi svoj posao. Glumac se oseća gospodski i može da odgovori na zahteve koji su postavljeni pred njega, i nema opravdanja. Sve dobiješ i moraš da uradiš”, naveo je Karanović.

Prema njegovim rečima, pozorišna situacija u Beogradu vapi za takvim projektima i privatnim pozorištima koja imaju određeni nivo repertoara i autora.

„Ima prostora bar za tri takva u Beogradu, i bila bi puna. Malo smo zaboravili publiku u nekim institucionalnim pozorištima. U nekim periodima imali smo malo veću izlaznost iz sale na nekim predstavama”, primeti oje Karanović.

Pozorišta poput Madlenijanuma su potrebna, postoje u svetu, i Beograd bi mogao da ima više „tih komercijalnih, bulevarskih, privatnih, kako god ih nazivamo”.

„Samo da bude puno i da bude razmena na zadovoljstvo izvođača i posetilaca”, ocenio je glumac.

Upitan kako gleda na budućnost pozorišta u doba tehnoloških revolucija, Karanović je odgovorio da je „duboko ubeđen da se pozorištu i glumi ne može ništa nažao učiniti digitalnim napretkom”.

Prema njegovim rečima, „u suštini čoveka je potreba za kontaktom sa drugim ljudskim bićem, i tako što dođeš i gledaš nekoga”.

„Nisam zabrinut jer je pozorište preživelo razne promene, epohe i industrijske revolucije, i tu je i dalje. Biće eksperimenata i raznih podvrsta teatra, ali nećemo moći da ukinemo glumca. Možda bi to neki voleli...„, rekao je Karanović.