Gusle koje su sokolile srpske ratnike na Vidu

Niš – U Društvu guslara „Ratko Pavlović Ćićko” u Nišu, među članovima koji su čuvari srpske vekovne narodne tradicije je i Živorad Mijačić, penzionisani oficir. Živorad nastavlja pradedovsku tradiciju guslara i čuva jedinstvene gusle na Balkanu. Za razliku od ostalih, koje se odvajkada izrađuju od crvenog javora, ove gusle napravljene su od kruškovog drveta. Stare su skoro 130 godina.

– Na guslama je duborezom ispisano „Lazar Mijačić – 1894. godine”. Od tada su u mojoj porodici, prošle su ratove i razne prostore, nevolje i nedaće, ali i dalje se na njima gusla i uz njih peva. Ja sam nastavio bogatu tradiciju guslara naše porodice koja traje skoro vek i po. Utvrđeno je da se celo pleme Mijačića, koje je predvodio moj čukundeda Laketa, davno, 1890. godine, preselilo sa Kosova i Metohije, konkretno iz Ibarskog Kolašina, u selo Vioka kod Kuršumlije. Tada je ovde došao i moj pradeda Lazar čije je ime urezano u gusle. Pradeda je odmah posle punoletstva postao vojnik-graničar na karauli Prepolac, prema Turskoj. On sam napravio je gusle sa ukrasima i urezanom godinom izrade i svojim imenom. Od tada su gusle uz njega i, kasnije uz njegove potomke. Do ovih dana – priča Živorad Miljačić.

Ističe guslar da je njegov pradeda Lazar Mijačić učestvovao, kao vojnik druge čete Drugog bataljona srpske vojske u Prvom balkanskom ratu, takođe kao graničar. Kada je Treća armija Srpske vojske oslobodila Prištinu sa svojim bataljonom, prešao je na Čemernik i na front protiv Bugara:

– Pradeda moj Lazar Mijačić hrabro je poginuo u okršaju sa bugarskom vojskom 7. jula 1913. godine, a  u njegovoj šarenoj istkanoj torbi bile su gusle. Pronašao ih je i sačuvao njegov bratanac, sin njegovog brata, Kosta Mijačić. Nastavio je Kosta vojevanje i sa sobom svuda, ne odvajajući se ni trenutka nosio stričeve i, pokazaće se docnije porodične gusle koje zovem „šarenče”. Prošao je Kosta i Drugi balkanski rat, a u Velikom ratu, posle povlačenja preko Kosmeta, Crne Gore i Albanije, 1916. godine stigao je na ostrvo Vido u Jonskom moru. Bio je iznuren i teško bolestan. Ipak, oporavio se, a –  kako je kasnije pričao – njemu, ostalim srpskim ratnicima i ranjenicima, guslarske pesme bile su „melem na rane”, sokolile su ih da izdrže sve muke i vraćale im nadu u život. Sa ostrva Vida Kosta  je otišao u Solun. Kao pripadnik armije vojvode Stepe Stepanovića ratovanje će završiti u Sarajevu. Od gusala se sve  vreme nije odvajao. Iz Sarajeva je prebačen za Beograd, odakle je osam dana pešačio i preko Kopaonika stigao do Visoke i Kuršumlije. Tu se, prvi put od početka Prvog balkanskog rata, susreo i video sa svojom porodicom – ispričao je za Politiku Živorad Mijačić, ističući da je Kosta Mijačić izašao iz rata sa dva odlikovanja – sa Medaljom Obilića za hrabrost i Albanskom spomenicom.

Po dolasku u Visoku, priča Živorad, Kosta se sreće sa Lazarevim sinom, sa Julijanom Mijačićem, učesnikom i junakom Topličkog ustanka. Saopštava mu vest o hrabroj pogibiji njegovog oca i predaje gusle. Julijan, takođe guslar, dvadesetak godina kasnije u Aprilski rat 1941, kao vojnik Topličke divizije 5. armije poneće gusle sa sobom na front prema Caribrodu. Izbegao je zarobljeništvo i vratio se u rodno mesto, gde učestvuje u otporu a guslarskom pesmom budi prkos i suprotstavljanje zavojevaču.

– Moj deda Julijan Mijačić, u to vreme već starina, meni je kao najstarijem unuku, a već sam bio vojnik po zanimanju, predao gusle u nasledstvo. Tokom ratnih zbivanja 1991. i 1992. godine, u kojima sam učestvovao, i ja sam svuda nosio gusle, jer su me guslarskoj pesmi naučili otac Milenko i stric Milija. Za mene su ove gusle, koje su prošle put svih srpskih golgota i slavnih pobeda, ne samo duže od jednog veka svedok srpske istorije, nego ih i shvatam i kao sveti zavet – da ih čuvam, kao što čuvam i nastavljam tradicije našeg srpskog naroda za dobrobit naše Srbije – ispričao je ponosno za naš list Živorad Mijačić, član niškog Društva guslara „Ratko Pavlović Ćićko”.