Vlast muzike – muzika vlasti

"Muzika uspostavlja harmoniju među zvucima jedne zemlje. Proučavajući muziku, čovek razume princip upravljanja i tako je u potpunosti spreman da bude vladar" (iz dela "Traktat o muzici", Konfučije 551–479. pre Hrista).
Svedoci smo vremena apsolutne vlasti muzike koja je, zahvaljujući ogromnoj snazi medija, zaogrnula celu planetu i koja vas, kao Orvelov "veliki brat", prati na svakom koraku. Sad je vreme u kojem nam se dešava da u susretu sa hodajućim "mobilnotelefonskim govornicama" čujemo citate Baha zajedno sa muzičkom porukom da se "spreme četnici"!

Ja iznad svega verujem u superiornost umetničke funkcije kao najvišeg i najtrajnijeg oblika ljudske aktivnosti. Snaga umetnosti može da izražava i lepotu, i bol i trijumf! Muzika može da prevaziđe jezik i nacionalne prepreke i da se direktno obrati ljudskom duhu. Ali, moramo biti svesni da medalja koju bi iskovala vlast muzike ima, neminovno, dve strane. Zlatnu, za večnost velike umetnosti zvuka, i tamnu za muziku vlasti. Pitanje na kome ću se zadržati glasi: koliko zlato tone, a mulj isplivava?

Svako ko trezveno razmišlja – jasna mu je zabluda da je muzika samo sredstvo opuštanja, igre, veselja i, nadasve, duhovne nadgradnje. Muzika vlasti, međutim, jasno stavlja do znanja da je muzika izuzetno pogodno i opojno sredstvo za manipulaciju. Kao dokaz, navešću nekoliko primera. U "pripremnom" periodu pred Drugi svetski rat u Nemačkoj su stvarani sjajni marševi. Čemu su služili? Za pokretanje miliona ljudi u suludi pohod. Čitave generacije u titoističkim školama vaspitavane su masovnim pesmama, bez šanse da čuju makar i jedan takt genijalne Mokranjčeve liturgije! U minulim godinama, ceo srpski narod prisustvovao je demonstraciji muzičkog beščašća muzike vlasti. Nametnut je zvuk na koji će Srbija, umesto da igra kolo, vrteti rukama i kukovima kao da je u haremu. Zaslepljena polumesecom, neće videti sopstveni krst nad glavom. Za nakaradnu vlast to je pun pogodak i temelj za gradnju tamnog vilajeta muzike vlasti, propagirane kao muzike koju narod "voli"! Kada dođe do spoja centra moći i muzike, onda to nije muzika "koja se voli" već nametnuti pogled na svet. Ta forsirana muzika vlasti, bez identiteta, taj forsirani folklorni kič, kao prazna tikva bez korena, nije ništa drugo do kamuflirani nacionalizam. Nažalost, u davanju "intonacije" učestvovao je i deo srpske intelektualne elite. O tom delu srpske intelektualne elite mislim kao o najgorem sloju raspamećenog i obezglavljenog naroda. Mislim na deo intelektualne "elite" koja je mase "intonirala" predrasudama kroz institucije kojima vlada, a po kulturnom modelu i matrici koja uvek vodi "njetovštini" – svemu unapred reci NE. To je načelo rušenja, koje brutalno ignoriše sve ono što svet prihvata i ugrađuje u svoju kulturu i kulturu sveta.