Osamnaesti decembar

Izbori su vreme kada su sva medijska svetla uperena u političke stranke. Svi govore samo o političarima i njihovim šansama da ostvare ovakav ili onakav rezultat. Zaboravlja se pritom da se izbori održavaju, pre svega, zbog građana i njihove dobrobiti. Verovatno je to jedan od razloga iz koga izlaznost po pravilu jedva da premašuje polovinu ukupnog biračkog tela, osim u pojedinim prelomnim situacijama kada građani osete da su izbori značajni i za njih same.

Prethodni izbori su održani pre nešto više od godinu i po dana i teško je sada objasniti građanima zašto je potrebno da ponovo glasaju. Istina, odmah nakon okončanja prethodnih izbora sklopljen je svojevrsni džentlmenski sporazum da će novi izbori biti raspisani onoga trenutka kada opozicija to zatraži. Tako je i bilo. Predsednik je održao obećanje. Ali, ta nagodba je ipak nešto što se tiče  pre svega političkih stranaka a ne građana. Izašavši u susret opoziciji, Aleksandar Vučić sada mora da nađe način kako da motiviše one koji su mu pre nepune dve godine poklonili poverenje da ponovo izađu na izbore i da glasaju za njega – tačnije za listu čiji je on nosilac.

Oni sada mogu da kažu – jesmo li glasali prošle godine pošteno i šta sada opet hoćete od nas? S druge strane, onima koji su protiv Vučića ukazala se iznenadna prilika da promene stanje stvari i svakako će pokušati da je iskoriste. Iz tog razloga ovo su izbori na kojima bi manja izlaznost podjednako, a zapravo i više mogla da ide naruku opozicionim strankama, jer među onima koji bi ovoga puta ostali kod kuće mnogo je onih koji smatraju da su već dali podršku Vučiću. U takvoj situaciji nije dovoljno voditi isključivo pozitivnu kampanju na način na koji je ona započeta isticanjem onoga što je urađeno i ukazivanjem na planove za naredne četiri godine. Zato je fokus prebačen na odbranu ličnosti predsednika s uverenjem da će dobar deo od onih 60 odsto ponovo stati, ako ne iza stranke, a ono iza njega kao nosioca liste.

Taj zaokret nije bilo teško napraviti jer opozicija od početka vodi negativnu kampanju usmerenu direktno na Vučića. Prvi razlog je što, s dobrim razlogom, veruje da bi stigmatizacijom Vučića oslabila njegovu popularnost, demotivisala njegove pristalice i time obezglavila i razbila SNS koji bi se teško ponovo sastavio. Drugo, i presudnije, jeste to što formalno jedinstvo opoziocionog bloka počiva isključivo na mržnji prema Vučiću kao zajedničkom arhineprijatelju. Malo toga je, naime, pozitivnog vezanog za budućnost Srbije oko čega bi se stranke opozicije mogle bezrezervno složiti.

Upravo to i jeste ključni problem naše političke scene. Bez alternativne, relativno snažne političke stranke s prepoznatljivom i jasnom političkom vizijom budućnosti, teško je bez ozbiljnih potresa zameniti vladajuću stranku ukoliko građani više ne žele da je vide na vlasti. Takvu situaciju smo imali samo u dva kratka periodu između 1991. i 1996, kada je nasuprot SPS stajao SPO, i od 2008. do 2013, kada su jasni takmaci bili SNS i DS. SPO je uništen što delovanjem vlasti što gordošću njegovog vođstva, a DS je iznutra uništen i rasturen do neprepoznatljivosti.

Vlast se obično menja kada vladajuća stranka i njen lider izgube poverenje građana. Ako tada nema jake opozicione stranke koja može da je zameni kao što je to bio slučaj 2012. nastaje period borbe za vlast između onih koji pretenduju da zamene bivše vlastodršce. Sukobi, međusobna podmetanja, fokusiranost na borbu za položaje postaju glavna preokupacija novih vlastodržaca koji su po pravilu spremni da prave različite kompromise i ustupke bez obzira na to da li su oni dobri za narod i državu ili nisu. Pojedinci koji nisu spremni na to postaju razočarani i zgađeni i napuštaju političku arenu, a na sceni ostaju samo najbeskrupulozniji.

Takav scenario je već viđen nakon 5. oktobra. Posledica tadašnjeg grabeža bila je nemoć da se očuva državna zajednica sa Crnom Gorom i da se energično reaguje na proglašenje nezavisnosti Kosova i njegovog priznanja od velikog broja članica UN. O posledicama koje se tiču korupcije, bezočnog razvlačenja državne imovine pod plaštom privatizacije već i vrapci cvrkuću. Kada se politička borba vodi sa idejom da se nešto po svaku cenu sruši, a bez plana šta sutra – dan nakon izbora, odnosno šta bi, ko bi i kako bi mogao da izgradi drugačije, onda stradaju država i građani. Da stvar bude gora, oni koji na taj način dođu na vlast obično brzo nauče mehanizme da se umreže sa starim strukturama moći, pa od promena ne bude ništa i jedino strada po koje žrtveno jagnje.

Za državu i građane nije, dakle, problem smena vlasti kada, na primer, demohrišćani u Nemačkoj zamene socijaldemokrate, ili u Americi republikanci demokrate i obratno. Ali kada se postojeća vlast uruši i oko nje počne da se otima i grabi raznovrsno mnoštvo u kome niko nema jasnu i utvrđenu podršku u narodu, onda nastaje haos s dugoročnim posledicama štetnim za obične ljude bez obzira na to da li su priželjkivali promene ili ne.

Ukoliko Vučićevi stratezi ne nađu način da objasne i ubede one koji su ga podržali na prethodnim izborima da prvenstveno zarad svog dobra moraju da potvrde svoj glas i na ovim izborima, pitanje je da li će on moći da ponovi rezultat i dobije apsolutnu podršku, čemu se, nema sumnje, nada.

Slično bi se moglo reći i za opoziciju. Ukoliko ne uspeju da građanima pošalju relativno jasnu sliku o tome ko je stožerna stranka opozicionog bloka i kakva je njena vizija budućnosti Srbije, teško da će dobiti podršku bilo koga osim profesionalnih mrzitelja Vučića, što još uvek nije dovoljno za promenu postojećih odnosa moći.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista