Rusi traže više

Ako je do ruskih građana, rezultat Specijalne vojne operacije njihove vojske u Ukrajini za sada je – polovičan. Traži se više, traži se potpuni poraz režima Volodimira Zelenskog i povratak pod nadležnost Moskve svih teritorija na kojima živi većinsko rusko stanovništvo. A to znači oslobađanje daleko većeg prostora od do sada osvojenog. Tako pokazuju rezultati ankete Komunikacione informacione grupe sprovedene nedavno među žiteljima najveće države na svetu, a koje prenosi portal „Pravda”.

Ukratko, od 9.700 ispitanika, između 18 i 65 godina, tražilo se da odgovore na pitanje: Koje bi ukrajinske regione, osim onih koji su već uključeni u Rusku federaciju, trebalo izuzeti iz jurisdikcije Kijeva i nakon pozitivnog ishoda referenduma primiti u sastav evroazijskog džina? Pri tome je čak 73 odsto ispitanika izrazilo spremnost da se, ukoliko država u to ime sprovede mobilizaciju, i lično uključi u aktuelni rat.

Prva misao koja se nameće onima koji dešavanja u Ukrajini posmatraju sa pristojne udaljenosti jeste da je gore pomenuta anketa – obična propaganda. Ipak, da li je sve baš tako? Kome je danas još stalo do ratovanja ili ličnog prisustva na frontu gde se svakodnevno gubi glava? Istovremeno, da li bi „zamrzavanje” sadašnjeg stanja na terenu zaista značilo mir ili samo davanje vremena Ukrajini da dođe do daha i nastavi da žrtvuje svoje građane za potrebe Zapada?

Slično razmišljaju i na drugoj strani sveta. Analitičar američke Centralne obaveštajne službe Lari Džonson je nedvosmislen. „Ukrajinci su imali priliku da postignu mir, i tada bi im ostala i Hersonska i Zaporoška oblast. Tu šansu više nemaju”, izjavio je aludirajući na pregovore o obustavi vojnih dejstava vođene još u proleće 2022. „Sada rizikuju da izgube i Odesu i Harkov. Sve zbog pogrešne procene rukovodstva zemlje.”

No, vratimo se anketi. Većina ispitanika (88 odsto) smatra da Rusija neće završiti posao ako pod svoje ne uzme Odesku oblast i Ukrajini potpuno onemogući pristup lukama na Crnom moru. Sličan procenat (83 odsto) zalaže se i za pripojenje Harkovske oblasti. Slede Dnjepropetrosvka i Nikolajevska oblast, dok je onih koji smatraju da bi pod rusku jurisdikciju trebalo uzeti i sam Kijev čak 61 procenat. Nije malo ni onih koji su za to da cela bivša sovjetska republika postane deo Ruske federacije.

Imperijalne ambicije ili želja da se stvori neka vrsta „sive zone” koja bi razdvajala dva evropska sveta? Sva tumačenja su dozvoljena. Ipak, nesumnjivo je da će Ukrajina morati iz korena da se menja, pa čak i po pitanju granica. Kako je nedavno izjavio bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev: „Dugo smo se mirili sa činjenicom da, iz raznih razloga, živimo u različitim prostorima, sa izmišljenim međama. Došlo je vreme da se to ispravi.”

Slično razmišlja i politikolog Rastislav Iščenko. „Pred ruskom armijom je nekoliko zadataka: pre svih da osigura bezbednost države i da demontira političke i vojne institucije ukrajinskog režima. Za to je neophodno zauzeti što veću teritoriju protivnika i onemogućiti Kijevu da u buduće jača svoje oružane snage.”

Na Zapadu su svesni da beskrajno ratovanje u srcu Evrope nema perspektivu i da, objektivno, nikome ne donosi dugoročnu dobit. Svesni su i da režim Zelenskog nije sposoban sam da se izbori sa nevoljama u koje je upao slušajući isključivo savete Londona i Vašingtona. Gubitak južnih teritorija druge po veličini zemlje na kontinentu, praktično, su već upisani u agendu za mirovne pregovore.

U trenutku kada je pažnja sveta usmerena na drugo bojište, ono na Bliskom istoku koje se čini daleko užasnijim, jasno je da pokretači ideje o pretvaranju Ukrajine u poslednji odbrambeni bedem Zapada prema Rusiji moraju da menjaju planove. Ovdašnje stanovništvo je umorno zbog neuspešne ofanzive, rastu razočarenje i neverica u povoljan kraj rata, rejting predsednika Volodimira Zelenskog u strmoglavom je padu... Znaci kolebanja uočljivi su i među članicama NATO-a.

U to ime valja se usmeriti na rešavanje više strateških pitanja. Jedno od ključnih svakako je saznanje da bi zaustavljanje operacija ukrajinske vojske samo dodatno demoralisalo lokalno stanovništvo. Podsetimo, mobilizacije su postale više nego nasilne, na front se upućuju i mlađi od 18 godina, žene, vremešni ljudi, svako ko može da drži pušku u ruci. Takođe, deo zemlje koji ostane van kontrole Rusije teško će moći ekonomski samostalno da opstane, a poverenje u demokratsku Evropu sasvim će ugasnuti. Milioni Ukrajinaca, svesnih da u domovini za njih nema budućnosti, krenuće na zapad „u potrazi za boljim životom”, koji, naravno, neće naći.

Sa druge strane, u Rusiji, optimizam je sve prisutniji. Promene na globalnom nivou, stvaranje BRIKS-a, nova savezništva... podigli su ugled rukovodstva u Kremlju. Predsednik Vladimir Putin postao je pregovarač koji može da postavlja uslove i da kanališe svetska zbivanja. Upravo ono što su izgubili zapadni lideri vrtoglavo i neoprezno se ubacujući u ukrajinsku dramu.

Najveći gubitnik svakako je Evropa, tačnije Evropska unija. Sve je više disonantnih glasova unutar zajednice, pa čak i međusobnih koškanja. Širenje saveza dovedeno je u pitanje, a u situaciji kada su nekadašnji kolonijalni resursi sve nesigurniji potreba za novim prostorima pretvara su u pitanje opstanka.

Upravo stoga, bilo kakav kompromisni mir u Ukrajini imao bi po stari kontinent i NATO nesagledive posledice. Toga su svesni i u Moskvi, tamo su u pobedničkom zaletu i njihova dilema nije gde i kada stati nego: da li posao okončati jednom za svagda, i u kom roku. Frontovsko otezanje za efekat je imalo iscrpljivanje zapadnih vojnih resursa i ubrzani rast ruske vojne industrije, ali to svakako nije taktika na duže staze.

Prema pisanju nemačkog „Špigla”: „Najteži problem za Zapad mogla bi da bude – neverica u sopstvene sposobnosti. Upravo zbog saznanja da savez Ukrajine, NATO-a i EU ne može da prevlada u konfrontaciji sa Rusijom. Nekadašnje hrabro obećanje britanskog premijera Vinstona Čerčila o krvi, znoju i suzama za sada se slomilo samo na zemljacima Zelenskog. Da li je Zapad spreman da svoj prosperitet, finansijsku moć i industrijski potencijal zaista stavi na kocku u konfrontaciji sa najvećom državom na svetu, veliko je pitanje.”

Vreme za avanture uveliko je minulo, globalni odnos snaga neumoljivo se menja. Rusija je još od carskih vremena bila prilično suzdržana u svojoj osvajačkoj politici, osim u velikim ratovima dvadesetog veka. Okolnosti su se promenile i nema sumnje da u Moskvi neće oklevati da iskoriste datu im priliku.

Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista