Nedostatak radnika ograničava privredni rast

Nedostatak radne snage već u kratkom periodu postaće ograničenje za razvoj privrede. Smanjuje se broj stanovnika koji su radno aktivni, a novi radnici koji ulaze na tržište rada malobrojniji su od starijih koji iz njega izlaze. Zbog toga će efekat novog zapošljavanja usled privrednog rasta biti nešto slabiji. Ovo navodi ekonomista Mihailo Gajić, direktor Libertarijanskog kluba u studiji o demografskim izazovima po privredni rast.

„Smanjenje radne snage i stope učešća na tržištu rada imaće posledice po smanjenje dugoročne stope ekonomskog rasta, jer će privreda imati sve manji broj radnika. Sa starenjem društva smanjuje se produktivnost ne samo po osnovu manjeg broja radnika, jer više njih izlazi sa tržišta rada nego što novih na njega ulaze, već i po osnovu većeg broja radnika kojima se zbog starenja smanjuje produktivnost. Sem toga, zbog starenja stanovništva se smanjuje preduzetnička inicijativa, imajući u vidu da su mlađi ljudi spremniji na poslovne rizike”, navodi Gajić.

Starenje stanovništva ima uticaj i na fiskalna kretanja, kako na javne prihode tako i na javne rashode. Na strani prihoda to znači sve manje radnika poreskih obveznika, što znači smanjenje prihoda od poreza na zarade i socijalnih doprinosa, ali i poreza na potrošnju poput PDV-a ili akciza.

Demografsko starenje donosi rast rashoda za obavezno socijalno osiguranje, odnosno za zdravstveni i penzioni sistem. Autor navodi da možemo očekivati rast troškova zdravstvenog sistema od jedan odsto godišnje samo po ovom osnovu, što trenutno iznosi oko 50 miliona evra. Projekcije pokazuju da će rashodi penzionog sistema na neto penzije do 2040. samo po osnovu demografskih kretanja porasti sa trenutnih 10 odsto na 12 odsto BDP-a.

„Da bi se pomirile ove dve tendencije rasta rashoda i smanjenja prihoda, država će morati da preusmeri deo sredstava sa drugih rashoda, da poveća poreske stope i obuhvat poreza ili da ih finansira deficitom ili kombinacijom svih ovih mera. U političkoj ekonomiji teško je veći deo rasta ovih rashoda eliminisati, imajući u vidu značaj penzionera i starijih radnika koji će uskoro postati penzioneri u ukupnom glasačkom telu. Zbog toga neki ekonomisti smatraju da će veći deo ovih rashoda biti finansiran deficitarnom potrošnjom. To takođe može imati negativan uticaj po ekonomski rast, jer može dovesti do istiskivanja privatnih investicija putem pritiska na kamatne stope”, smatra Gajić.

Povećanje poreskih stopa smanjuje dugoročnu stopu ekonomskog rasta jer preduzećima ostavlja manje mogućnosti za finansiranje novih poduhvata, a mnoge od njih čini neatraktivnim za investiranje. Najgora opcija je da država smanji kapitalne investicije za izgradnju infrastrukture, pošto taj vid potrošnje ima najveći pozitivan uticaj na dugoročnu stopu rasta.

Autor postavlja pitanje i da li je regionalno tržište rada rešenje.

„Ukoliko nedovoljna ponuda domaće radne snage bude predstavljala ograničavajući faktor za preduzeća u Srbiji, ona će tome morati da se prilagode. Mogu da u većoj meri koriste automatizaciju i mašine umesto rada, ali i da uvoze radnike iz inostranstva. Jedno od mogućih rešenja za pronalazak novih kadrova za domaću privredu može biti regionalno tržište rada. Ono je već uspostavljeno između Srbije, Albanije i Severne Makedonije u okviru inicijative ’Otvoreni Balkan’, gde građani ovih zemalja mogu da putem jednostavne onlajn procedure dobiju privremeni matični broj, pomoću koga mogu da se zaposle na teritoriji druge dve zemlje bez traženja radne dozvole. Ova inicijativa je zvanično otvorena i za druge iz regiona, dok Berlinski proces, koji podržava Evropska unija, takođe predviđa kreiranje zajedničkog regionalnog tržišta, uključujući i tržište rada, pre stupanja pojedinačnih zemalja u EU”, navodi Gajić.