Filmski jezik je moje oružje

20. MARAKEŠ

Dubravka Lakić

Marakeš – Posle dužeg vremena ponovo na velikoj filmskoj sceni moguće je videti proslavljenog ruskog scenaristu i reditelja Andreja Zvjaginceva. Ta scena, naravno, nije u Evropi, u kojoj se ruski umetnici već duže bojkotuju, već na 20. Marakeš internacionalnom festivalu, na kojem je Zvjagincev dočekan kao rado ponovo viđeni gost.

Upravo je na ovom festivalu svojevremeno bila priređena i retrospektiva njegovih nagrađivanih filmova „Elena”, „Povratak”, „Bez ljubavi” i „Levijatan” (dva poslednja, osim osvojenih nagrada u Kanu, bila su nominovana i za Oskara), a sada tokom susreta sa Zvjagincevim za „Politiku” saznajemo i to da se posle oporavka od teških komplikacija od preležanog kovida 19 (bio je dugo hospitalizovan 2021. godine) preselio u Pariz. U marokanskoj bašti hotela „Mamunija” otkrio je i da će novi film, pod nazivom „Jupiter”, početi da snima sledećeg proleća u Španiji i Francuskoj i da kao koproducenta ima i jednu američku producentsku kuću. Takođe, otkriva da će raditi sa svojom uigranom ekipom, sa snimateljem Mihailom Kričmanom i scenografom Andrejem Ponkratovim sa kojim je sarađivao i na „Levijatanu” i na filmu „Bez ljubavi”.

Hoće li to biti politički orijentisan film?

To će biti priča o obračunu ruskog oligarha sa surovom realnošću budućnosti njegove porodice. Radnja „Jupitera” je smeštena u naizgled neprobojan svet ultrabogatih i biće izvesna vrsta istraživanja moći i korupcije. To je veoma moderna priča koja nadilazi današnji politički kontekst. Priroda apsolutne moći je univerzalna tema i kroz ovu prizmu možemo gledati na bilo koji kulturni pejzaž ili istorijsku eru.

Znate da je Srbija jedna od retkih evropskih zemalja koja nije uvela sankcije Rusiji? Recite mi šta mislite o današnjoj situaciji?

Uglavnom se trudim da ne ulazim u kontekst bilo kakve političke retorike, štaviše, da budem iskren, nisam baš previše u tome. Pogotovo kao sineasta, a ne specijalista, ne mogu da se pohvalim da razumem neke zamršenosti političkog sistema, pa i naših odnosa sa Srbijom. Znam samo da Srbi u Srbiji imaju veoma pozitivan stav prema svim političkim i društvenim pokretima, ne znam kako da ih drugačije nazovem. To je sve što znam o tome. Nikada se nisam upuštao u ove teme samo zato što imam tako glupo svojstvo, a to je perfekcionizam.

Perfekcionizam?

Da, perfekcionizam me sprečava da odmah snimim film. Treba mi mnogo vremena da dođem do cilja, svaku pojedinost razrađujem veoma pažljivo i detaljno i zato je moj mozak jednostavno okupiran samo jednom stvari, a to je: umetnost, kreativnost, film. Malo me je zanimala politika, pogotovo donedavno. Verovao sam da je to nečija oblast interesovanja i ma koliko me to traumatizovalo, malo me sve to zanimalo. Vreme, to je oblast koja me zanima, i shvatio sam da neću moći da pojmim sve što se krije iza propagande, laži, istine i svega toga. Bilo je nemoguće shvatiti sve te stvari. Jednostavno, nisam spreman da ulazim u sve te teritorije.

Uvek ste tako uzdržani?

Nije reč o tome, nego o sledećem: iako bi se u mojim filmovima mogao naći neki politički aspekt ili kontekst, ili neka vrsta retoričkih figura koje se odnose na političko telo našeg ruskog načina života, to je jednostavno diktiralo moje posmatranje, moje lično zapažanje za koje nikome ne odgovaram. Ovo je moje oko, moj pogled, moje zapažanje. Verujem da ono što vidim jeste i ono što mogu da izrazim i odrazim.

Niste od onih kojima su političari bliska kategorija?

Stručnjaci, političari, „mi smo političari”, „stručnjaci”. Retorika. Političar. Sam političar. Ali, meni je vrlo lako da se pretvorim u papagaja koji jednostavno ponavlja istu mantru, kao što se neko iz opozicionog krila odlično našalio, a možda uzgred da dobijem i s druge strane, jer postoji i obostrana propaganda i ta retorika: „Ja sam za sve dobro i protiv svega lošeg.” Pa, toliko je očigledno da jednostavno ne treba da se ponavlja svima. To je sve. Jednostavno me ne zanima da gledam u ovom pravcu.

Je li to neka vrsta eskapizma?

U političkom aspektu, ispravna stvar je delovati, a ne pričati. Samo ne želim da pričam o tome, jer je bezbroj reči već izrečeno i sve o istoj stvari. Ljudi zapravo ne žrtvuju ništa, ma koliko svoje živote stavljali na oltar borbe. Svi ostali u sali sede i komentarišu: „O da, kako je ovo strašno.” Ili, naprotiv, zauzimaju drugačiji stav. To jest, ili pričaš ili glumiš. Ponekad nisam spreman da glumim. Nalazim svoje oružje ili svoj rat na drugom frontu. Dajem izjave u slikama, svojim filmskim jezikom.

Iznenadilo me da su u Evropi kao „kolevci civilizacije” uveli bojkot ruskih intelektualaca, umetnika, sankcije protiv reditelja i filmskih stvaralaca. Šta vi na to kažete?

To je strašno, ne možeš ništa da kažeš. To je kao kada svi padaju neselektivno. Ovo je nečitljivost, ovo nije moguće. U suštini, to je diskriminacija. Diskriminacija na osnovu nacionalnosti. Tako ja to vidim. Jer ako ste Rus, ako govorite ruski, onda ne morate da snimate filmove, a i mi nećemo gledati vaš film. Ili, ne treba da pišete romane? Da, veoma je čudno. I ne znam šta da radim sa ovim i šta da o tome mislim.