Razroka braća

Ironijom sudbine, tačno 20 godina od prenošenja „antibirokratske revolucije” u Crnu Goru ona je priznala Kosovo. Tako je nekadašnji povod za novo savezništvo „dva oka u glavi” sada postao uzrok novih podela

„Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala,

nije mala, nije mala triput ratovala,

ko to kaže, ko to laže Srbin nema more,

ima more, ima more dok je Crne Gore.”

Ovi stihovi, uzvikivani u jednoj oktobarskoj noći, pre tačno 20 godina od mase demonstranata okupljene u centru Podgorice (tadašnjeg Titograda), čija je želja bila da obore „staro” i dovedu „novo” rukovodstvo Crne Gore odjeknuli su kao bomba u ušima svih „merodavnih faktora” bivše SFRJ. Oni su nekima poslužili kao dokaz da se staro savezništvo Srbije i Crne Gore ponovo obnavlja i da proces izgradnje crnogorske nacije nije baš doneo sve željene rezultate. Valjda i zbog toga taj prvi pokušaj prenošenja „antibirokratske revolucije” iz Srbije u Crnu Goru nije dao rezultate. Usledilo je ono čuveno „milicijo postupi po naređenju”, dan kasnije i „Žuta greda” (prebijanje radnika koji su iz Nikšića krenuli prema Podgorici), pa se na konačnu promenu republičke vlasti moralo sačekati još mesec dana. Do nje je došlo iz drugog pokušaja, kada su posle protesta održanih novembra 1988. Vidoje Žarković, Miljan Radović i Marko Orlandić  svoja mesta ustupili mladim snagama koje je predvodio trojac Momo, Milo i Sveto. Sudbina će, kasnije njih trojicu odvesti na različite strane, baš kao i mnoge druge koji su učestvovali u tim dešavanjima. Tako je i Ljubiša Stanković, jedan od vođa podgoričkih akademaca, uskoro postao istaknuti opozicionar.

Bilo kako bilo, tek od tada pa sve do 1997. godine između Srbije i Crne Gore („ta dva oka u glavi”) vladalo je, činilo se čvrsto savezništvo. Rukovodstva ove dve republike zajednički su pokušala da promene ustav SFRJ, sarađivala na poslednjem kongresu SKJ, imala ista mišljenja o preuređenju države... Saradnja je nastavljena i posle osnivanja SPS-a i DPS-a dve „sestrinske partije”, kako se tada govorilo. Ovu saradnju nije omeo ni raspad zemlje, pa su vojnici i rezervisti iz Srbije i Crne Gore učestvovali pod istom zastavom u sukobima iz 1991 godine. Ipak, kruna  savezništva bilo je stvaranje Savezne Republike Jugoslavije, države koja je proglašena u Beogradu, 27. aprila 1992. Prema „žabljačkom ustavu”, u čijem su pisanju učestvovali i neki danas istaknuti predstavnici crnogorske vlasti, poput Miodraga Vukovića, SRJ je bila federacija dveju ravnopravnih republika i nastavljač kontinuiteta SFRJ. Na dan njenog proglašenja Slobodan Milošević je izjavio da su „stvaranjem SRJ poremećeni planovi  velikih sila koji su nastojale da to onemoguće”.

Ali i u ovom periodu bilo je određenih trzavica. Najveći nesporazum je izbio kad se, krajem 1991. činilo da će rukovodstvo Crne Gore prihvatiti plan evropskih pregovarača koji je predviđao da na prostoru bivše SFRJ, u postojećim republičkim granicama nastane šest samostalnih država. Tada se prvi put, doduše kratko, moglo čuti kako je Crna Gora „okrenula leđa” Srbiji. Taj nesporazum je brzo prevaziđen, ali valjda se plašeći novog neverstva Crnogoraca vlasti Srbije su 1992, kada su održani izbori za predsednika Crne Gore, posredno podržali Branka Kostića. Ali, i pored toga za novog predsednika izabran je njegov protivkandidat Momir Bulatović. Takođe, iz DPS-a bilo je i protesta što su, suprotno „žabljačkom ustavu” i novi predsednik SRJ ( Dobrica Ćosić ) i novi premijer (Milan Panić) bili iz Srbije. Ostalo je zabeleženo da se zbog toga najviše ožalostio Svetozar Marović, koji je već bio viđen za jednu od tih funkcija.

„Svetova” želja da rukovodi sa „dva oka u glavi” ipak je ostvarena, ali tek posle 11 godina i to u potpuno novim okolnostima. Naime, 1997. došlo je do rascepa u DPS-u, čiji je povod bio različit odnos prema dešavanjima u Srbiji (višemesečni protesti opozicije zbog prekrajanja izbornih rezultata), a pravi uzrok želja „Milove struje” da, shodno ekonomskoj moći koju je stekla potpuno preuzme vlast u partiji i promeni kurs crnogorske politike. Budući da je u tom sukobu Đukanović izašao kao pobednik, a struja oko njega preuzela svu kontrolu u Crnoj Gori odnosi između vlasti „dve bratske republike” naglo su se pogoršali. Oni se, izgleda, nisu značajnije promenili ni posle petooktobarskih promena u Srbiji, mada je Đukanović sve do tada pružao pomoć srpskoj opoziciji. Tako je, ironijom sudbine Milošević zbačen sa vlasti posle saveznih izbora koje je crnogorsko rukovodstvo bojkotovalo, a nova parlamentarna većina u saveznoj skupštini sastavljena je uz pomoć SNP-a, partije koja je u Crnoj Gori, do tada bila njegov odani saveznik.

Za to vreme vlast u Crnoj Gori uvela je svoju valutu, ignorisala Vojislava Koštunicu, novog predsednika SRJ i savezne ministre i gotovo  potpuno se odvojila od federacije. Ipak, na konačni rasplet moralo se još malo sačekati. Posle „beogradskog sporazuma”, februara 2003. stvorena je državna zajednica Srbija i Crna Gora, čije je uređenje predstavljalo svojevrstan nonsens, do tada nezabeležen u svetskoj praksi i doneta njena Ustavna povelja. Mnogi su već tada rekli da ova „zajednica” predstavlja samo još jedno „prelazno rešenje”, pa valjda zato ni reči Svetozara Marovića, koji je prilikom proglašenja SCG rekao „da nam sada ne trebaju velike reči već trezvenost i da nije važno koliko će ova državna zajednica trajati” nisu nikoga iznenadile. I baš kao što je bilo predviđeno, posle tri godine jedna od članica zajednice Crna Gora organizovala je 21. maja 2006. referendum na kojem je 55,5 odsto građana (taman koliko je i trebalo) glasalo za nezavisnost. Na to glasanje došli su crnogorski građani iz celog sveta, a pravo glasa jedino nisu imali nosioci crnogorskog državljanstva koji su živeli u Srbiji. Valjda se to i podrazumevalo, jer su „dva oka u glavi” odavno počela da gledaju u različitim pravcima. Crnogorsko priznanje nezavisnosti Kosova samo će, izgleda, doprineti da se ta razrokost još malo uveća....