Jankovićeva najbolja i u Moskvi

Jelena Janković važi za najvećeg nomada u teniskoj čergi. Ona igra uvek i svuda, seli se s turnira na turnir prelazeći avionom po nekoliko hiljada kilometara, bori se i s protivnicama i sa sobom, ali joj osmeh ni treću nedelju uzastopce ne silazi s lica. Dok još ne jenjavaju odjeci njenog trijumfa na „Kupu Kremlja” u Moskvi, jednom od devet najvećih turnira za teniserke mimo četiri za „gren-slem”, evo je već na putu za Cirih. Pitamo se zaslepljeni sjajem njenih trijumfa i još više igrom boljom nego ikada može li iko i tamo da joj prepreči put i gde u njoj čuči još snage i volje da i u dvorani u švajcarskom gradu sruši sve pred sobom kao zahuktala mašina.

Jankovićeva je i u Olimpijskoj dvorani u Moskvi izmamila oduševljenje domaće publike, listom naklonjene njenoj protivnici u finalu Veri Zvonarjovoj. Ruskinja nije mogla da obuzda tugu. Suze su otkrile razočaranje što je i u njenom rodnom gradu bila prepreka koju je Jankovićeva savladala kao i prethodne dve nedelje, prvo u Pekingu, a potom u Štutgartu.

Zvonarjova je očekivala da će u Moskvi da se revanšira za poraze, prvi put u polufinalu sa 6:4, 2:6, 6:4, a drugi u četvrtfinalu sa 7:6 (8:6), 7:6 (7:5). Pokriće za njenu veru su bili baš takvi ishodi. Verovala je da će jezičak ovaj put da prevagne na njenu stranu, jer se i Jankovićeva valjda zamorila posle 11. uzastopnih uspeha na različitim meridijanima kugle zemaljske. Verovala je zato da će njena dobra forma, potvrđena i nedavnim povratkom među deset najboljih na svetskoj listi posle četiri godine (deveto mesto), najzad da urodi plodovima na mestu gde bi pobeda bila najslađa. Njen plač je svedočio o svoj gorčini poraza.

Preko puta nje je bila razigrana prvoplasirana teniserka na svetskoj listi, koja je nadmoć u ženskom tenisu krunisala u Moskvi ubedljivo sa 6:2, 6:4. Alfa i omega ruskog tenisa Šamilj Tarpiščev, selektor i muške i ženske reprezentacije i šta još sve ne, toliko se puta poslednjih godina naslađivao pobedama svojih uzdanicai učenica i državnom timu i na „Kupu Kremlja” (Jelena Dementjeva pobednik prošle godine, Ana Čakvetadze pretprošle, Anastasija Miskina 2003. i 2004). Sada je i po službenoj dužnosti, kao predsednik Saveta direktora turnira, morao da i s gorčinom i s divljenjem posmatra kako pred našom teniserkom padaju i Vera Duševina i Dementjeva i na kraju tako ubedljivo Zvonarjova.

Mogla je, ruku na srce, ruska teniserka da učini finale uzbudljivijim kad je već uspela da u drugom setu uzvrati brejkom i dostigne vođstvo Jankovićeve s 4:2. Sada može da krivi sebe što je dva puta u poslednjem gemu, na servis naše igračice, poslala lopticu u aut. Da je pogodila, to ni Jankovićeva ne bi bila kadra da stigne, a Dementjeva je posle poraza protiv nje u polufinalu rekla: „Ona može da pokrije i fudbalsko igralište”.

Dok Zvonarjova nije krila suze, nadvladan bujicom osećanja maramicom je oči brisao i Španac Rikardo Sančez, trener Jankovićeve. Njegov doprinos procvatu naše teniserke je nemerljiv, a gotovo očinski odnos s njom ustvari je i potvrda sazrevanja Jankovićeve u svakom pogledu. Ne tako davno, bila je, ne hajući za zakonitosti profesionalnog sporta, samotnjak ili s trenerom na kratke staze, a onda je razumno prelomila da načini kompromis sa sobom i ukaže poverenje iskusnom Sančezu. Setimo se kako je Španac revnosno nešto zapisivao u svoj tefter kada Jankovićevoj nije išlo kao sada. Setimo se i kako je pre godinu, na završnom turniru u Madridu, maramica bila u rukama prehlađene i naporima skrhane Jankovićeve, koja u pauzama između gemova gotovo da nije ni slušala šta joj Sančez savetuje.

Jankovićeva nam je i do sada nebrojano puta priredila veliku radost, ali u poslednje tri nedelje, složićemo se svi, ne možemo da je prepoznamo. Na toj mašini, koja melje bez pardona kad se zagreje, više ni na prste jedne ruke ne mogu da se nabroje njeni osmesi dok igra, koje je publika primala sa simpatijama, a zapravo su bili maska za njenu nesigurnost kojoj je cena često plaćana. Danas Jankovićeva deluje hladna kao led, potpuno samouverena da je bolja od drugih i da to može da dokaže i kada joj kola krenu niz stranu. U njenoj igri više nema milosti i zbog toga se, kao retko koja teniserka danas, s pravom poredi s doskora neprikosnovenom Belgijankom Žistin Enen, koja je proletos naprasno završila karijeru.

U svojoj nadmoći otišla je i korak dalje od nezaboravnog atomskog mrava iz Belgije. Doduše, po najvrednijim trofejima nije ni blizu teniserke koja ju je pobedila u svih devet međusobnih duela, a sada sa setom možemo da ustvrdimo da joj se ovaj put ne bi provukla.

Enenova je više puta osvajala trofeje na tri uzastopna turnira na kojima je učestvovala, ali nikada joj nije pošlo za rukom da, kao naša teniserka, učini to u samo tri nedelje. Ruku na srce, kalendar naše igračice je uvek bio kudikamo prebukiraniji od njenog.

Takvim podvigom, ipak, može da se pohvali Čehinja Nikol Vajdišova, koja je pre tri godine, kad joj je bilo tek 16 leta, pobedila redom u Seulu, Tokiju i Bangkoku, ali su to bili manji turniri po merilima VTA nego Peking, Štutgart i Moskva. Čehinja je u finalu u Seulu pobedila baš Jankovićevu (7:5, 6:3).

Posle pobede u Rusiji naša teniserka je na pres-konferenciji rekla:

– Želela sam u sve ove tri nedelje da igram najbolje što mogu, pogotovo u duelima s najjačim protivnicama. Sada sam blizu da završim sezonu na prvom mestu i izuzetno sam srećna što se moj naporni rad isplaćuje. U Moskvu sam došla u utorak, a već u četvrtak sam igrala prvi meč. Znate već da sam pomišljala da zbog bolova napustim takmičenje, ali sada sam srećna što to nisam učinila, jer trofej ne bi bio u mojim rukama.

Na pitanje da li možda namerava da odustane od turnira u Cirihu, gde je u prvom kolu kao prvi nosilac slobodna, a potom se sastaje s uspešnijom iz meča Italijanke Flavije Penete, koju je pobedila u četvrtfinalu u Moskvi, i Ruskinje Nađe Petrove, koju je savladala u finalu u Štutgartu, odgovorila je:

– Na tom turniru učešće je obavezno za mene i nemam pravo da ga propustim. Potrudiću se da i tamo pokažem sve na šta sam sposobna. Potom ću imati dve nedelje za predah i za pripremu za završni turnir u Dohi, od 4. do 9. novembra. Smatram da nisam nepobediva. Jednostavno, igram najbolje što mogu, slušam trenera i borim se svakog sekunda. Cilj mi je uvek bio da budem na prvom mestu, ali sada kada sam tu, to ne znači da više nema prostora za napredak u mojoj igri. Važno je da sam zdrava, jer mi je ova sezona bila mnogo naporna zbog povreda.