Slavna tradicija

Dvorana Kolarčevog narodnog univerziteta u poznim decembarskim danima tradicionalno zablista prazničnim sjajem koji svojoj vernoj publici daruju muzičari ansambala Muzičke produkcije Radio-televizije Srbije predvođeni maestrom Bojanom Suđićem. Tako je još od 28. decembra 2005. godine kada je maestro Suđić, preuzimajući odgovornu dužnost šefa-dirigenta Simfonijskog orkestra i Hora RTS-a, dirigovao „Božićni oratorijum” Kamija Sen-Sansa i „Polovecke igre” iz opere „Knez Igor” Aleksandra Borodina.

Tokom proteklih osamnaest godina nizali su se raznovrsni programski izazovi i brižljivo je odmeravan profil završnog programa u kalendarskoj godini, to svojevrsno središte jedne koncertne sezone. Kada se ti programi u retrospektivi sagledaju i promisle, jasno se vidi njihovo osmišljeno planiranje i – tokom godina – trud da se postepeno osvajaju izazovi poput „Svadbe” Stravinskog, Orfove „Karmine burane”, „Knjige o Jovu” Jugoslava Bošnjaka, Hajdnovog „Stvaranja sveta”, „Božićnog oratorijuma” Johana Sebastijana Baha, „Mesije” Georga Fridriha Hendla, kao i odabranog repertoara operskih gala-večeri uz učešće renomiranih solista. Ti programi su daleko od privlačnih lakih nota za praznične dane kakve znalački u svet šalju bečki simfoničari na početku svake godine. Oni ideju Praznika zvuka grade na sasvim drugačijoj osnovi.

Pomenutom izboru iz impresivnog spiska programa naših prazničnih nastupa na kraju 2023. godine, u subotu 23. decembra, u susret božićnim i novogodišnjim praznicima, pridružio se jedan ne sasvim tipičan koncert. Bio je posvećen slovenskom romantičarskom repertoaru, bez vokalnih solista i hora, ali sa velikom pijanističkom zvezdom, iz Severne Makedonije Simonom Trpčeskim. Posebno nadahnuti muzičari i dvojica velikih umetnika-virtuoza, Trpčeski i Suđić, stvorili su te večeri onu retku, dragocenu magiju savršenstva zvuka koja se ne meri preciznošću odsviranih nota, što nije nedostajalo, već snagom imaginacije i kreativnosti, međusobnog razumevanja i neizmerne radosti stvaranja.

To nesvakidašnje i izuzetno moglo se osetiti od prvih odsviranih tonova u Ravelovoj raskošnoj orkestarskoj verziji „Slika sa izložbe” Modesta Musorgskog. Način na koji je Mladen Đorđević interpretirao koncertantno zahtevnu temu „Promenade”, zvonkim, kliktavim tonom svoje trube, precizno, lako, najavio je izvrsnu spremnost orkestarskih muzičara. Vođeni sigurnom, iskusnom rukom svog dugogodišnjeg šefa-dirigenta, oni su istinski nadahnuto vajali zvučne vizije Hartmanovih slika, slojevite značenjima, prebogate u dinamičkim nijansama, angažovano, sa ogromnim znanjem, bez kompromisa u tempima. Suđić ima nepogrešiv osećaj za vajanje dramaturškog luka kompozicije, što ima poseban značaj u formi svite u kojoj su „Slike sa izložbe” napisane. Ravelova orkestracija u jednom trenutku svakog muzičara u orkestru pretvara u solistu pružajući mu mogućnost da pokaže sopstveno umeće. Balans je te večeri bio doveden do savršenstva, preciznost i briga za najsitnije detalje slušaocu su stvarale utisak da inače dobro znanu muziku čuje prvi put i u njoj prepoznaje sasvim nov izražajni potencijal. Ovacije sa kojima su ansambl i dirigent pozdravljeni nedvosmisleno su pokazale da je publika to dobro čula i doživela.

Među savremenim pijanistima koji su na svetskoj sceni ostvarili izvanredno plodnu i uspešnu karijeru Simonu Trpčeskom pripada sasvim izuzetno mesto. On ga zaslužuje ne samo zbog suverenog vladanja instrumentom, što se podrazumeva, već zbog svog odnosa prema muzici. Trpčeski svira umno i plemenito, uživa u lepoti koju drugi stvaraju i znalački vodi dijalog sa orkestrom i dirigentom. Zauzvrat u njima je imao sjajne partnere i gusta simfonijska faktura Drugog klavirskog koncerta Sergeja Rahmanjinova doneta je uzbudljivo i snažno. Tople reči kojima se svima obratio najavljujući bis podsetile su na njegov poslednji nastup sa Simfonijskim orkestrom RTS-a, koji je bio 2005. godine, neposredno pred njujorški debi tada mladog, ali već afirmisanog pijaniste. On se i danas seća posvećenosti sa kojom su tada svirale njegove kolege-muzičari i želeo je da uputi poruku da misli da udruženi sa ovih balkanskih prostora zajednički možemo da uradimo mnogo i da imamo posebnu, neponovljivu vrednost. Neka to budu proročke reči. Zbog njih, zbog podsećanja na ono što se dogodilo pre osamnaest godina i zbog izuzetnosti celog koncerta treba se prisetiti pređenog puta.

On nije bio lak, svi dobro znamo da društvene okolnosti nikako ne idu na ruku kulturi i umetnosti. Delati na tom polju znači voditi borbu za ostvarenje minimalnih uslova rada, počev od nabavke instrumenata i njihovog održavanja, pa preko izbora muzičara, nalaženja adekvatnog prostora za rad i prezentovanje rezultata, do upornog, svakodnevnog izgrađivanja identiteta zvuka ansambla kroz borbu za najviše profesionalne standarde i osvajanje raznovrsnog repertoara.

Orkestar ima jasne programske ciljeve: kvalitetno (najčešće premijerno) izvođenje i snimanje ostvarenja domaće muzike (istorijske i savremene), premijerno predstavljanje onih ostvarenja svetske umetničke baštine koja do tada nisu bila zastupljena na našim koncertnim podijumima. Na toj liniji izgradnje najviših izvođačkih profesionalnih standarda i ostvarenja nadahnutih originalnih kreacija našli su se i projekti ostvareni pod umetničkim rukovodstvom maestra Bojana Suđića. Ustanovljene su koncertne sezone, učestalo je izvođenje kapitalnih dela svetske muzičke baštine, ali je ansambl zadržao i svoje usmerenje ka interpretaciji i snimanju dela srpskih kompozitora, posebno kroz konkurs za premijerna izvođenja simfonijskih i horskih partitura savremenih autora. Naročito je izražena briga za mlade izvođače i njihovu afirmaciju. Bez Simfonijskog orkestra i Hora RTS-a muzički život u Srbiji bio bi mnogo siromašniji. To su ansambli koji svojim nastupima podižu nivo festivala i manifestacija, počev od „Mokranjčevih dana”, preko Međunarodne tribine kompozitora, NOMUS-a, Niških internacionalnih horskih svečanosti, NIMUS-a, BELEF-a, do BEMUS-a i mnogih drugih manifestacija. Zbog toga ovakav praznični koncert ima smisao čvrste potvrde jasne vizije i predanog rada.