Uz pesmu se odmaraju od informatike i menadžmenta

Svakog ponedeljka popodne oni naprave pauzu u radu, okupe se u amfiteatru fakulteta i pevaju. I dok se u svetu oko njih životni ritam uporno ubrzava, oduzimajući čoveku dragocene trenutke za razmenu misli i duhovnosti sa okolinom, gurajući čovečanstvo u otuđenost, oni mu se odupiru druženjem, stvaranjem i umetnošću. Uprkos činjenici da su upravo neki od njih kreatori tih modernih poluga koje čovečanstvo usmeravaju ka virtuelnoj stvarnosti i udaljavaju ga od društvene realnosti kakva je vladala pre upliva informacionih tehnologija u naše živote. Jer, većinski, oni su profesori jedne od najcenjenijih visokoškolskih ustanova za IT i menadžment kod nas – Fakulteta organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu. Odnosno, oni su onaj profesorski deo FON-a koji obožava pesmu i muziku, udružen sa nenastavnim osobljem istih sklonosti u hor nazvan „Polifon”, koji je već čitavu deceniju jedinstven u akademskim krugovima na ovim prostorima.

Jer, kako za naš list ističu, možda postoje fakultetski horovi sačinjeni od studenata, ali nema akademskog hora kao što je „Polifon”, sastavljenog isključivo od profesora i ostalih zaposlenih na fakultetu.

– Zato mi u šali volimo da kažemo da smo najobrazovaniji hor koji, evo sada okruglo deset godina, opstaje u zemlji i regionu. Ujedinila nas je, sasvim spontano, ljubav prema muzici, jer su mnogi od nas završili muzičke škole, pa sviraju gitaru, klavir, harmoniku, pevali su ili su i dalje aktivni u poznatim akademskim pevačkim društvima „Obilić – Krsmanac”, „Španac”, „Braća Baruh”... – pojašnjava prof. dr Ilija Antović, bariton sa Katedre za softversko inženjerstvo i jedan od osnivača „Polifona”.

Proslave fakulteta, ali i spontana druženja zaposlenih u profesorskom klubu na FON-u, često se završe tako što neko od njih uzme gitaru, pa uživaju u svirci i pesmi. Zato su se jednom na sednici Nastavno-naučnog veća u razgovoru povodom predstojećeg Dana fakulteta, zapitali zašto ne bi osnovali hor i zajedno otpevali akademsku himnu „Gaudeamus igitur”. Ovu ideju je podržala tadašnja prodekanka prof. dr Slađana Barjaktarović Rakočević, sa Katedre za finansijski menadžment, koja je ranije pevala u horu „Španac” i koja im je obezbedila podršku rukovodstva i tadašnjeg i sadašnjeg dekana prof. dr Milana Martića.

– U pomoć smo pozvali prijatelja Miodraga Jeftovića iz hora „Obilić – Krsmanović”, tadašnjeg pomoćnika naše proslavljene dirigentkinje Darinke Matić Marović. Kako ne bismo ometali nastavu na fakultetu, organizovali smo audiciju i prvu probu u skadarlijskoj kafani „Dunja”. Pre šest godina je dirigentsku palicu preuzela naša Marija Matić Kaja, master dirigovanja, jedini član hora koji dolazi van FON-a i koja je sarađivala sa „Kolegijum muzikumom”, „Obilićem”, AKUD „Branko Krsmanović” i njihovim „Pop horom”, orkestrima RTS-a i „Gudača Svetog Đorđa”. Profesionalno, sa ogromnim strpljenjem i pedagoškim umećem iza nas, kao grupe amaterskih pevača, ona izvlači najbolje, konstantno podižući kriterijume i kvalitet našeg pevanja – navodi Antović.

„Polifon” čini dvadesetak aktivnih članova, razne dobi, koji, sem iz nastavničkog kruga, dolaze i iz administracije i fakultetskog kluba. A i sam nastavnički kadar u horu je poprilično raznolik, jer predstavlja spoj različitih katedri. Zato su i odlučili da to simbolično oliče i u samom nazivu ansambla i istaknu da je „Polifon” u stvari višeglasje FON-a.

– Iako ime našeg hora odslikava različitost, čim se okupimo, sve razlike među nama prestaju. Ovde smo svi isti i, bez obzira na akademske titule i funkcije, u ovom ansamblu se razlikujemo jedino po boji glasa – podvlači Svetlana Jovanović, alt sa Katedre za organizaciju poslovnih sistema.

– U horu je jako bitno da se svi „slušaju”, da čuju jedni druge, i da međusobno usklade svoje boje i glasove. Tek kada se to desi stvara se muzika. A tako je i u životu. Tek kada ljudi „čuju” jedni druge, mogu i da se razumeju. Boljim razumevanjem nestaju predubeđenja i granice, čime se otvara put za građenje kvalitetnih odnosa i uspostavljanje saradnje u bilo kom smislu – ponosno ističe prof dr Ana Poledica, sa Katedre za upravljanje sistemima.

Njena koleginica iz sopranske deonice doc. dr Milica Jovanović sa Katedre za menadžment tehnologije, inovacija i održivog razvoja, dodaje da pevanje u horu podstiče bolju komunikaciju, empatiju i kreativnost, što su osobine koje im znače i u naučnom radu i u odnosu sa studentima.

Perjanice hora su penzionerke FON-a, profesorke dr Mirjana Čangalović, dr Jasmina Omerbegović Bijelović i dr Gordana Jakić. One naglašavaju da su ponosne na duh mlađih kolega na kojima sada opstaje i raste ovaj popularni fakultet.

– Druženja u horu, putovanja na nastupe u zemlji i inostranstvu mi mnogo znače i omogućavaju da ne prekidam vezu sa kolegama i prethodnim životom nakon odlaska u penziju. Iako sam na fakultetu predavala Operaciona istraživanja, muzika je oduvek bila nezaobilazni deo moje porodice – naglašava Čangalović.

Omerbegović Bijelović otkriva da je njen sin, pijanista u Londonu, veoma ponosan na nju što peva u horu i kad god je u Srbiji – dolazi na probe da vidi kako mami ide.

– Svakog ponedeljka na probi od mlađih kolega čujem novosti sa FON-a, a oni od mene kako je nekada bilo raditi i družiti se na fakultetu, recimo, da je na njemu 1979, kada sam na njega došla, bilo samo nas 79 zaposlenih – priseća se profesorka sa Katedre za upravljanje proizvodnjom i pružanjem usluga.

Kada „fonovci” prose mladu

Osim standardnih akademskih melodija poput „Gaudeamus igitur” ili svoje FON-DiP himne, autora Minje Marinovića, tenora i nototekara „Polifona”, repertoar hora čine i klasici kao što su Mokranjac, Mocart ili Josif Marinković. Posebno su ponosni na izvedbe domaćih hitova poput „Devojko mala”, „Ajde Jano”, „Kad ja pođoh na Bembašu”, „Marijo deli bela kumrijo”, ali i sopstvenih horskih aranžmana pesama poput Magnifikove „Pukni zoro”, „Moj Beograd”, od Vlade i Bajke, „Do svitanja”, Vlade Georgijeva... Publiku umeju da razgale i sa stranim neprolaznim numerama poput „Stand by me”, „We will rock you”, „Another brick in the wall”, grupe ABBA, ali i klapskom pesmom „Vilo moja”... Upravo ova poslednja pesma dobro im je došla kada su nakon nezaboravnog nastupa na Međunarodnoj smotri horova u Rovinju odlučili da pripomognu jednom od profesora da zaprosi devojku koju je pozvao da dođe na nastup.

– Nakon istaknutih hrvatskih i italijanskih horova sa izvođenjima katoličke duhovne muzike u Crkvi Svete Eufemije, povodom Dana Rovinja, „Polifon” se tu izdvojio mešovitim duhovnim programom koji je uz katoličku činila i pravoslavna i jevrejska muzika. A zatim se naša ekipa spustila od katedrale u kojoj smo nastupali do rive ispred terase hotela gde su nas čekali ostali horovi na zajedničkoj večeri. Kako ništa ne bi bilo sumnjivo, inscenirali smo raspravu zbog nekih detalja sa nastupa, dok se pomenuti profesor sa devojkom malo izdvojio u stranu. Odjednom, prema tajnom dogovoru, rasprava se pretočila u omiljenu pesmu profesorove devojke „Vilo moja”, a kolega je već bio na kolenima sa prstenom u ruci. Naravno da je rekla da, bilo je tu i suza, iznenađenje je izgledalo spektakularno, što su sa terase videli članovi ostalih horova. Krenuli smo ka njima i hotelu, a oni, Hrvati i Italijani, zadivljeni našim potezom, za nekoliko minuta su se, dok još nismo prišli, dogovorili, rasporedili po dugačkom stepeništu i sve nas, sa zaprepašćenim novopečenim mladencima na čelu, dočekali uz nezaboravnu horsku izvedbu „Can’t help falling in love”. Ubrzo ju je i „Polifon” uvežbao i izveo na njihovom venčanju – priseća se Antović jedne od najdražih „Polifonovskih” anegdota.