Kad bi platan umeo da peva

Kafana „Trandafilović” u Makenzijevoj ulici primala je mušterije ko zna od kada, ali raščula se sa gurmanlucima, dobrim vinom i još boljom muzikom tek između dva svetska rata. Pričalo se da je u nju rado zalazio naš poznati atleta, akrobata, glumac i reditelj Dragoljub Aleksić, mada on nije morao da se krije. Bivalo je, dakle, i čuvenijih gostiju, ali uvek zaogrnutih dolamom mraka.

Kada je ta prizemljuša između Nevesinjske i Mutapove ulice sravnjena da na njenom mestu nikne novo zdanje izgrađeno u najboljem socrealističkom maniru, u prizemlju je osvanula nova kafana koja je neodoljivo podsećala na menzu, ali zna se da duh takvih utočišta ne čini prostor, već ljudi. Zato joj je vraćeno staro ime. Jedino što je sačuvano od uspomena bio je vitki platan na uglu Mutapove koji je krasio kafansko dvorište kao istanjeni suncobran.

Docnije je u uglu stare bašte nikla tesna kafanica istog imena, koja je nasledila i onaj platan, a on je preživeo toliko dugo da je proglašen za metuzalema beogradske zelene oaze – za „spomenik prirode treće kategorije” zaštićen državnom uredbom.

Slična sudbina snašla je veliku i malu „Toplicu” u komšiluku, na čijem su mestu nikle velika i mala „Vltava”, sa prekrasnom baštom usred koje je i danas gorostasna lipa.

Onda je došlo vreme tranzicije, kojom je „Trandafilović” okupirala prodavnica kućne hemije, a veliku „Vltavu”, koja je u međuvremenu preuzela ime legendarnog „Orača”, premetnula u luksuznu bakalnicu, a posestrimu do vrata u nešto što danas stariji Čuburci s prezirom nazivaju kafe-poslastičarnica... Ali, to je zlehuda sudbina mnogih gradskih kafana.

Pesmom na sekiru

Za „Trandafilović” se vezuje jedan čudan događaj koji nije zabeležen u istoriji književnosti niti se skrasio među veselim kafanskim legendama, a sačuvan je za pokolenja blagodareći baka Desanki Maksimović, negdašnjoj komšinici sa Neimara. To se zbilo sredinom šezdesetih godina, kad je kraj kafanske bašte pristao kamion „Gradskog zelenila”, da bi iz njega istrčali radnici sa sekirama i okomili se na platan. I kada su ga Čuburci ožalili i videli kao hrpu „izmetrenih” cepanica, isprečio im se gorostasni pesnik Slobodan Marković, zvani Libero Markoni, i pripretio im da će ga poseći samo preko njega mrtvog („Pomišljao sam čak da stupim i u štrajk žeđu, ali bi malo ko uspeo da dokuči takav protest”, rekao je docnije glavni junak ove drame).

Možda bi krvoloci sa sekirama pozvali u pomoć narodnu miliciju, a komšiluk hitnu službu psihijatrijske klinike da Slobodan sa baštenske ograde nije počeo da kazuje svoje pesme?! Recitovao im je celo prepodne, sve dok se radnici nisu zamorili, pokupili alat i odjezdili nekud neobavljena posla.

Prošlo je od tada gotovo šest decenija, otišli su za svojom sudbinom i Libero, i baka Desa Poetesa, a preživeo platan, kao nekakav spomenik, još stoji na istom mestu da podseća i opominje.

Žuta tabla zaborava

Ali, nikako da dokuči zašto je proizveden u „spomenik prirode” kad je tačnije da je on zapravo krajputaš koji svedoči o izgubljenom duhu bivše periferije? To je spomenik Čuburcima, a ne gradskom zelenilu.

Slobodan je zamalo dobio bronzani odlivak u Čuburskom parku, ali je ideju obesmislila novčana oskudica, čemu je doprineo i njegov prkosni duh pa se sve završilo preimenovanjem tesnog bezimenog skvera u Trg Libera Markonija, sa trolejbuskim stajalištem i pokvarenom trafostanicom, koji su jedini zavedeni na toj adresi. To stajalište i „Prosvetina” knjižara naspram trga nazvani su po njemu, ali je knjižara bila kratkog daha i preobrazila se u kafeteriju u kakvu veliki Libero nikada ne bi kročio.

Preostao je jedino platan, ali bi na žutoj tabli što počiva uz njegov koren trebalo ispisati pravi tekst, da gosti i najnoviji Čuburci konačno doznaju kako je preživeo komunalce, nadživeo vreme i dočekao starost.