Poziv na buđenje iz košmarnog sna prošlosti

Grob je konačno prebivalište čovekovih zemnih ostataka. Kada čovek ima grob to znači da je imao život, identitet, sopstvenu jedinstvenu sudbinu. Nemati grob simbolizuje odsustvo konačnog smiraja, odsustvo izvesnosti da se jedan život desio, da taj život, kako je imao svoj početak, ima i svoj kraj, svoju konačnu tačku materijalizovanu i potvrđenu grobom…

Predstava „Ljudi bez grobova” po romanu Enesa Halilovića, samo je pokušaj da se u dramsko tkivo pretoči prebogati, na momente fantazmagorični svet ovog pisca, koji dokazuje premisu da nema ničega bizarnijeg i začudnijeg od same stvarnosti. Premijerno je odigrana u Beogradu na maloj sceni „Predrag Pepi Laković” Beogradskog dramskog pozorišta, a reditelj Stevan Bodroža ovako je za „Politiku” objašnjavao šta se krije iza naslova ovog dela. Koproducent predstave „Ljudi bez grobova” je Regionalno pozorište u Novom Pazaru gde je na sceni Kulturnog centra premijerno izvedena protekle jeseni.

Junake Enesa Halilovića tumače Aleksandar Jovanović, Amar Ćorović, Dušan Živanić, Ema Muratović, Kristina Jevtović, Lemana Bećirović, Milena Pavlović, Nikola Mijatović, Rifat Rifatović i Haris Šećerović.

Koliko je u rediteljskom smislu bilo zahtevno upustiti se u scensko čitanje Halilovićevog romana „Ljudi bez grobova”?

Halilovićev roman je složena tapiserija prepletenih sudbina, života ljudi koji pripadaju jednoj porodici i čije priče se odvijaju u dve različite vremenske i sudbinske ravni. Pratimo sudbine oca i sina koji se nikada nisu sreli, posmatramo kako se te dve sudbine odražavaju jedna u drugoj, kako uslovljavaju i rasvetljavaju jedna drugu. Kad pred sobom imate roman sa takvim obiljem likova, događaja, u kom je tako maštovito dočaran novopazarski genuis loci (uh zaštitnik nekog mesta), najteže je zapravo napraviti neizbežnu pozorišnu i dramsku redukciju: kako „razgrnuti” sve interesantne, uzbudljive, smešne ili potresne priče, i ispričati one najrelevantnije za dramsku radnju, one bez kojih priča ta dva života, očevog i sinovljevog, ne može biti ispričana. U tome su mi naravno pomogle dramaturškinje Nina Plavanjac i Aleksandra Jovanović, ali i svi glumci ove predstave s kojima sam do poslednjeg trena tragao za najtačnijom scenskom i dramaturškom formom. Naposletku forma predstave je svojevrsno dramsko ogledalo i u toj formi je i njena suština. Za razliku od romana, gde hronološki prvo pratimo priču oca, a potom, znatno dužu, priču sina, u predstavi su te dve priče prepletene tako da neprestano naizmenično posmatramo intimne i sve druge, borbe čas jednog, čas drugog, razočaranja čas jednog, čas drugog, poniženja, patnje, ljubavi i jednog i drugog protagoniste. Tim postupkom vivisecira se u kojoj meri smo mi određeni sudbinama onih koji su bili pre nas, od kojih smo potekli, na čije nas živote svi oko nas podsećaju i u nama pronalaze odraz njihovih karaktera. Na još dubljem nivou tim postupkom se pokazuje da je sudbina iluzija, da je ona sistem uverenja nesvesno usađen u nas, po kom smo osuđeni na to da u pojavno drugačijem, ali suštinski istom maniru ponavljamo greške, stranputice i u konačnici kob naših predaka. A izbor postoji, poručuje ova predstava, moguć je i prethodi mu bolno suočavanje s vrednostima naših predaka i moralno određivanje spram njih: ovo nisam ja, ovo nije ono u šta ja verujem, ovo nisu moji principi niti način na koji želim da živim svoj život.

Kakva je zapravo stvarnost koju Halilović opisuje? Zašto nam je, u tom kontekstu, ova priča danas zanimljiva?

Upravo zato što mi večno živimo na svojevrsnom zgarištu istorijskih perioda koji su prethodili ovom našem, i prethodili onima što su prethodili ovom našem, i tako u nedogled, poziv ove predstave, i samog Halilovićevog romana, na buđenje iz košmarnog sna prošlosti tako je snažan, skoro kao krik. Razumevši je, osvestivši je, imamo šansu da prošlost ne ponovimo, da je ne doživimo kao nešto na šta smo osuđeni, da izađemo iz lavirinta autosugestije. Ali, da bismo to učinili neophodan je zbilja orfejevski silazak u podzemlje i suočenje sa samim srcem tame. Baš kao što je učinio i sin u ovoj predstavi, pogledavši u lice svom ocu, u lice na kom je urezana dijabolična patogeneza jednog zločinca, i rekao – ne, njegove mržnje nisu moje, njegove borbe nisu moje, njegove patnje nisu moje, ja imam pravo na neki sasvim drugačiji život. Smatram da je na kolektivnom nivou, svima nama koji ovde živimo, potreban takav nalet lične slobode i svesti.

Kako ste sklapali dramske slike, odnosno sudbine Halilovićevih junaka?

Transformacija literarnog u dramsko uvek je potraga za onim jezgrovitim, ikoničnim, što ima moć da u neposrednosti scenskog događaja „zgusne” sva značenja i poruke koje pisci dočaravaju i opisuju na mnogo strana. Određeni događaji, u životima oba lika, jesu sudbinski i izbor je neminovno morao pasti na njih. Težio sam da čitava predstava ima svojevrsnu pojavnost i atmosferu sna: sve je moguće, realno, izvodljivo, ali ipak kao da je viđeno okom nekoga ko spava, stvarnost je „povišena”, „gusta”, poetična. Smenjivanje različitih slika, brzinom koju zahteva pozorišna, odnosno scenska montaža, uslovilo je poetiku siromašnog, ali i ritualnog pozorišta. Svaki predmet je potencijalno sakralan i glumac-sveštenik koji sprovodi ritual evokacije određenih sudbina može ga iskoristiti da taj čin što verodostojnije sprovede. U tome su i meni i glumcima pomogli kostimi Tatjane Radišić i scenografija Zorane Petrov.

„Pepeljuga” ponovo u „Radoviću”

Uporedo sa beogradskom premijerom dela „Ljudi bez grobova”, istrajavate i na predstavi „Pepeljuga” prema tekstu Aleksandra Popovića u pozorištu „Duško Radović”. Koju radost, razmaštanost vam pruža rad za malu publiku?

U Malom pozorištu „Duško Radović” proteklih dana obnavljao sam meni jako dragu predstavu „Pepeljuga” po predivnom tekstu Ace Popovića. Susresti se s tom bujnom, duhovitom, razigranom poetikom, punom referenci na moderni svet koje nisu zastarele iako je drama pisana u prošlom veku, veliko je zadovoljstvo. Kad se još i vratite među ljude s kojima ste pre nekoliko godina „odsanjali” taj san i zateknete istu predivnu energiju kao kada je predstava nastajala, zadovoljstvu nema kraja. Kad god sam se prihvatao rada u pozorištu za decu nisam menjao pristup koji imam kada radim za odrasle, s tom razlikom što verujem da imamo specifičnu odgovornost kada se bavimo tom vrstom teatra: deci ipak moramo dati nadu da je bolji i plemenitiji svet moguć. Dajući tu nadu deci dajem je i samom sebi.