Predstavljen čovek identifikovan sa spiska dece Diane Budisavljević

Muzej žrtava genocida priredio je tribinu iz ciklusa "Susret sa istorijom - Kada prošlost progovori“, gde je javnosti predstavljen Živko Zelenbrz, odnosno rodom Ivančević, identifikovan sa spiska srpske dece koju je iz ustaškog logora spasla Diana Budisavljević.

Diektor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić je otvarajući skup podsetio da njime počinje program obeležavanja Dana državnosti Srbije, i da je za ovu priliku izložen nedavno pronađeni spisak spasene srpske dece, koji su sačinili Budisavljević i njeni saradnici tokom Drugog svetskog rata.

Spisak je na skupu u Narodnoj biblioteci Srbije izložen u vitrini bio otvoren na stranama sa podacima Ivančevića, njegovim imenom i prezimenom, imenima oca i majke, procenjenom starošću, datumom kad je iz logora doveden u Zagreb u drugoj polovini 1942. godine i udomljen kod porodice Zelenbrz.

Pored toga, pokazan je papirić sa imenom jednogodišnje Radovanke Radonjić, spasene u septembru 1942. godine.

Ristić je napomenuo da je "bila u takvom zdravstvenom stanju da je nakon nekoliko nedelja preminula, a neko od onih ko ju je spasao sačuvao njene minđušice", koje su takođe izložene.

Prema njegovim rečima, sa spiska spasene dece iz ustaških logora prvo su nedavno identifikovali Živka, procenjena starost mu je 1942. bilo pet godina, i na osnovu spiska nije imao braće i sestara

Od lične zaostavštine Zelenbrz je imao akt o usvajanju, dodeli novog prezimena i veroispovesti, kao i pločicu koju su mu sa brojem 1128 dodelili Budisavljević i njeni saradnici, koju i danas nosi.

Zelebrz je rekao novinarima pre skupa da i danas nosi lančić, jer mu to nije sećanje, nego deo njega.

Nakon što je nakon osam decenija konačno saznao svoje pravo poreklo zahvaljujući spisku Budisavljević, 83-godišnji Zelebrz je rekao da ipak neće vraćati svoje pravo prezime Ivančević.

Kaže da nakon što su ga Zelebrzovi udomili u Zagrebu 1942. godine, njegova druga majka izlazila u susret svima koji su tokom godina dolazili da pokušaju da ustanove njegovo poreklo.

"Ja sam od toga bežao od malena. Kad je mama umrla jednog dana mi je preoradio klik da idem da vidim šta je to u Jasenovcu", priznao je Zelebrz.

Kad je naposletku saznao za svoje pravo ime i poreklo, Zelebrz je rekao da je prošlo "previše godina i prašine palo".

"Neko bi očekivao da se strašno osećam. Ja sam srećan da konačno znam, ali je previše vremena prošlo. Malo sam ravnodušan, ali to ne umanjuje volju da priznam svoju mater", rekao je Zelebrz.

Ristić je rekao da će se založiti da Zelebrzu bude dodeljeno srpsko državljanstvo, kako bi imao dokument sa svojim pravim identitemom.

Hrvatska istoričarka Nataša Mataušić, koja je doktorirala na temi akcije Budisavljević, prisetila se da su joj "neki od najtežih trenutaka u životu" bili dok je obrađivala fotografije dece iz zavoda poput onog  u Sisku, gde je bio Živko.

Mataušić je rekla da je na nekim fotografijama našla zabeleške o imenu i udomitelju, ali da je "na velikoj većini bio samo krstić - dete je umrlo".

"Suočavajući se sa dokumentima i fotografijama u meni je narastala muka. Morala sam ostaviti po strani. Nisam mogla psihički podneti fotografije mrtve dece logora u Sisku", rekla je Mataušić.

Prema njenim rečima, Budisavljević je zaslužna što je decu izvlačila iz logora i što su neka bila usvojena i dobila sretno detinjstvo.

"Na kartoteci je pokušavala upisati što je više moguće o svakom detetu. Međutim bilo je dece koja su bila suviše mala. Za najmanje niko nije mogao davati podatak. Pravila je kartoteku i album da se deca mogu povezati sa roditeljima posle rata", navela je Mataušić.

Prema njenim rečima, većina udomljene dece se nakon rata vratila svojim pravoslavnim roditeljama, ali je bilo dece koja nikad nisu zaznala da su usvojena, neka su saznala, ali se nisu htela vratiti u rodni kraj ili su čitav vek posvetili istraživati porekla, ali nisu uspeli.

Istoričar i pomoćnik direktora Arhiva Republike Srpske Vladan Vukliša je rekao da je da je tokom Drugog svetskog rata postojala kao "propagandna tropa da NDH nije bila ni nezavisna, ni država, ni Hrvatska".

Prema njegovim rečima, "ta propagadna formulacija je imala jasnu funkciju" da privuče Hrvate da se priključe partizanskom pokretu, "što je u neku ruku bilo uspešno", ali danas kao poluistina za istorijsko pamćenje i istoriografiju nema veliku naučnu funkciju.

Vukliš je dodao da se tom formulacijom htelo reći da ustaški pokret ne predstavlja hrvatski narod, i da se sa tim kao istoričar faktički slaže, jer to nije bio reprezentativan politički pokret koji je imao plebicitarnu podršku Hrvata.

"NDH je napravljena za hrvatski narod, ali dobar deo je nije kao takvu prihvatio, ili je bio indiferentan. Nije bila nezavisna, jer je služila interesima fašističke Italije i nacističke Nemaćke, ali je u formalnom smislu bila priznata", istakao je Vukliš.

Prema njegovim rečima, kasnije se na prostoru okupirane Jugoslavije NDH nije priznavala kao državni aparat, već kao teroristički aparat koji je provodio zločine.

Vukliš je dodao da se NDH mora i može opisati kao država, jer "da bi se sproveo genocid potreban vam je državni aparat".

Kako je najavljeno, tribina će biti održana sutra u 18 sati u Kulturnom centru Vojvodine ,,Miloš Crnjanski".