Pola veka filma „Derviš i smrt”

Film „Derviš i smrt” Zdravka Velimirovića, po romanu Meše Selimovića, drama je o prijateljstvu i ljubavi, dogmi i vlasti, smeštena u Bosnu, početkom 19. veka, a snimljen je tačno pre pedeset godina. Povodom te godišnjice, kao i predstavljanja knjige Velimirovićevih scenarija, pisama i eseja „Odloženo za sutra”, u okviru 52. Festa, u MTS dvorani u Beogradu, održana je konferencija za medije na kojoj su govorili sin autora Mladen Velimirović, producent, ispred Udruženja Zdravko i Ranka Velimirović, zatim Radoslav Zelenović, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke, Tomislav Gavrić, filmski kritičar i autor monografije iz 2013. godine „Velimirović, život i film”, kao i glumac Miodrag Miki Krstović. Na početku razgovora prikazan je odlomak iz dokumentarnog filma Maje Uzelac o filmu „Derviš i smrt”. Ovom razgovoru prisustvovala je i u Puli nagrađena kostimografkinja Ljiljana Dragović.

Zdravko Velimirović režirao je osam igranih filmova i više od pedeset dokumentarnih, zatim, 20 radio-drama, pet pozorišnih predstava, najrazličitije tematike. Kako se moglo čuti u insertu dokumentarca Maje Uzelac, tri filma Zdravka Velimirovića vrh su naše kinematografije: „Lelejska gora” po romanu Mihaila Lalića, pomenuti „Derviš i smrt” i „Dorotej” po romanu Dobrila Nenadića.

Mladen Velimirović mišljenja je da je jedna od najjačih scena ne samo naše, već i svetske kinematografije, onaj prizor u „Dervišu i smrti” kada Voja Mirić, u ulozi Ahmeda Nurudina, moli čuvara, Kara Zaima, sa kojim je nekada ratovao, za život nevinog čoveka. Autorova kćerka Milica Velimirović Paunović seća se uloga Olivere Katarine i Usnije Redžepove u ovom filmu, a posebno je, kako je kazala, ponosna na oca zbog toga što je za ulogu Ahmeda izabrao upravo Voju Mirića.

Mladen i Milica Velimirović ukazali su na to da je njihov otac imao poseban odnos prema glumcima, da je želeo film da dovede u simfonično stanje muzike; da je ostao dete čitavog života iako je imao sjajan osećaj za ljudsku psihologiju, te je tako i nepogrešivo birao glumce; da je imao široka interesovanja radeći filmove kao ekranizacije velikih književnih dela i istorijska dela.

Filmski kritičar Tomislav Gavrić smatra Velimirovića skrajnutim autorom kritičkog filma, još pre „crnog talasa”, kao i prvim autorom nacionalnog filma, koji se po izboru nacionalnih tema uklapa u definiciju nacionalnog intelektualca duboke vere u moć jednog naroda, njegove tradicije i kulture.

– Sve je u njegovoj misli bilo duboko promišljeno, znao je da sasluša drugog. Mislim da njegova pomenuta tri filma svakako spadaju u klasike jugoslovenskog i srpskog filma, a lično smatram najboljim film „Dorotej”. Možda i „Dan četrnaesti” i „Lelejsku goru”, gde je na pravi način sagledan problem crnogorskog elementa u srpskoj kulturi, zbog čega je autor kasnije plaćao godinama nerada i odbacivanjem od kolega. „Lelejska gora” je jedan metafizički film, tu se vidi njegovo filozofsko shvatanje nacije i poimanje čoveka u vremenu, to je tragedija u klasičnom, aristotelovskom, smislu – primetio je Gavrić.

Film „Derviš i smrt” snimljen 1974. godine, a na Festu prikazan 1975, po rečima Mladena Velimirovića, delo je vrsnog tima stvaralaca. On se, takođe, zahvalio stručnjacima Jugoslovenske kinoteke koji su restaurirali ovaj film i izrazio nadu da će uskoro biti restaurirani i filmovi „Dorotej” i „Lelejska gora”.

– Moj otac Zdravko smatrao je Mešu za velikog gospodina, razboritog čoveka, koji je kroz čitav život imao svoj stav i stil. Sestra i ja odlazili smo u posete kod gospodina Meše i gospođe Darke, to je bilo u Gospodar Jovanovoj 39. Zapamtio sam te susrete zbog toga što su bili vrlo topli i srdačni – zapazio je u ovom dokumentarnom filmu Maje Uzelac Mladen Velimirović, dok je u razgovoru dodao:

– Moja majka Ranka Velimirović uvek se nesebično zalagala za porodicu, ali i za kulturu, bila je životna saputnica i saradnica mog oca Zdravka Velimirovića, njih dvoje bili su sjajan umetnički sklop. Majka je sakupljala materijale i započela knjigu 2018. godine, uspela je da je završi, ali tokom pandemije nas je iznenada napustila, nije dočekala da knjiga bude odštampana – istakao je Mladen Velimirović.

Zatim je emitovan deo intervjua sa Rankom Velimirović, iz 2018. godine, sa Radio Kotora, novinara Dušana Davidovića, u kojem je ona govorila o svom radu na knjizi „Odloženo za sutra”. Ova knjiga pre svega sadrži osam nerealizovanih scenarija Zdravka Velimirovića pisanih do 1960. godine, „za male igrane filmove i par dokumentarnih”. Scenario filma o Marinu Držiću napisan je na dubrovačkom dijalektu, kako je tada napomenula Ranka Velimirović. Knjiga sadrži umetničke fotografije autora, kao i zanimljiva pisma, među kojima su pisma Meši Selimoviću, ali i Gradskom komitetu.

Radoslav Zelenović istakao je da je Zdravko Velimirović bio jedan od prvih ljudi iz naše kinematografije koje je upoznao, kao urednik filmske redakcije u beogradskom Domu omladine.

– Zdravko je bio urednik pre mene, što je na neki način trasiralo put programa Doma omladine Beograda. Tako sam se vezao za porodicu Velimirović, što se ponajviše ogledalo u meni izuzetno dragom filmu Zdravka Velimirovića, iz njegovog bogatog opusa, a reč je o filmu „Umir krvi” iz 1971. godine, koji je svojevremeno bio naš kandidat za „Oskara”. Mnogo sam voleo i Zdravkove umetničke fotografije, što takođe govori o njegovoj vizuelnoj kulturi. Zdravko je bio jedan od malobrojnih naših autora koji je polovinu svojih igranih filmova posvetio ekranizacijama književnih dela. Andrić nije voleo da filmski autori dopisuju njegova dela, dok Zdravkova saradnja sa Mešom Selimovićem predstavlja lep primer zainteresovanosti pisca, koji je fantastičnog sagovornika našao u Zdravku. Zdravko je već 1960. godine snimio „Dan četrnaesti” po Pekiću, film koji je 2021. prikazan u Kanu u programu klasika, da bi 1965. godine snimio „Lelejsku goru”, 1975. godine prikazan je „Derviš”, a 1981. godine „Dorotej”. Zajedničko za ove filmove jesu velike teme važnih pisaca. Da je reditelj sa svojim saradnicima bio na dobrom putu govori  i to što vreme ovim delima čini samo dobro. Zdravko je svojim opusom obeležio jugoslovensku i srpsku kinematografiju – rekao je Radoslav Zelenović.

Miodrag Miki Krstović pročitao je odlomak iz teksta Radoslava Zelenovića iz knjige „Odloženo za sutra”, u kome je reč o Zdravku Velimiroviću i kao filmskom pedagogu, redovnom članu Crnogorske akademije umjetnosti, koji je i kao stvaralac želeo da oplemeni gledaoca, da ga podstakne na razmišljanje, da stvori novu kreativnu realnost. U emitovanom intervjuu Zdravka Velimirovića sa Milošem Jevtićem, iz 1991. godine, autor je naglasio da film „Derviš i smrt” najpotpunije izražava njegova rediteljska i umetnička shvatanja, da je to film koji je radio sa velikom energijom, sa velikim interesovanjem i žarom, kao i sa skrupuloznošću u odnosu na rezonancu toga dela kod čitalačke publike, a pre svega iz poštovanja prema velikom gospodinu Meši Selimoviću, koji je i sam kroz život prošao kao umetničko delo.