Šta je Putin rekao Dodiku

Šta li je, bože, Putin više od sat vremena razgovarao sa Dodikom? U Sarajevu su se i na neviđeno i nečuveno nakostrešili u grču samoodbrane, iako je Vladimir Vladimirovič možda Milorada Bogdoviča savetovao kako da sa Izetbegovićem sve lepo reši, kao što je on sa Kadirovim. Ili strpi se još malo dok ne stignem na deltu Dunava. Ali u Sarajevu sunce izlazi na Zapadu, a Vašington je promptno negativno reagovao, pa su se bošnjački mediji ljutili što Brisel kasni. A onda ih je prozvani Borelj ohladio: „Rat u Ukrajini je označio kraj globalne dominacije Zapada.” Senad Hadžifejzović, urednik i novinar TV Fejs, onomad odjavio emisiju rečima: „Odlazim na Zapad!” Nastala je veća panika u gledalištu nego da su Bećirović, Nikšić i Konaković objavili da beže na Zapad ili Bakir i Seka na Bliski istok.

Ključ je, izgleda, u delu Dodikove izjave od 24. februara, u kojoj kaže da je „sa Putinom razmotrio i situaciju u kojoj bi Srpska bila ugrožena od Zapada”. A još kad su na Baščaršiji videli kako zemlja hadžiluka, Meke i Medine, ovacijama dočekuje Putina, mora da im se zavrtelo u glavi. Da li su opet pogrešno izabrali stranu, kao i 1914, 1941, 1992. Znači li to da opet valja sa Srbima, malim Rusima? I da li će Srpska posle svega išta hteti sem mirnog razlaza? Ili će Zapad ponovo baciti kosku među komšije i bosanske muslimane mobilisati u Handžar diviziju da ginu na istočnom frontu

U opisanom dramatičnom kontekstu Srpska bi trebalo da prestane da se bavi zavitlavanjem kolektivnog Zapada i radi sve po svom. Uključiv i neproduktivne rasprave o Dejtonu, pri čemu se Srbi pozivaju na ono što tamo piše, a oni da to nije „u duhu onoga što tamo piše”. Oni se samo prave budale, a od nas hoće da naprave prave pravcate budale.

Jedna od njihovih omiljenih metoda je da kada god ti hoćeš da vratiš neko pravo po Dejtonu, oni smisle nešto novo antidejtonsko, pa te nateraju da se baviš njihovim nepravom. Zatražiš da ti vrate neku od dejtonskih nadležnosti, a oni uzvrate pretnjom da će ti uzeti i preostale da naučiš da od lošeg može i gore. I nametnu ti novu prvu tačku dnevnog reda da se baviš njome i da zaboraviš na ono što si tražio da ti vrate. Uvek su korak ispred, a ti u defanzivi. U teorijama o moći stoji da „vlada onaj ko određuje dnevni red”.

Svojevremeno su u te igre bez granica unosili neke argumente, poput onog da je demokratska konsocijacija skup, spor i neefikasan politički sistem sa više nivoa vlasti (opština, grad, kanton, entitet, država) i bezbroj plaćenih funkcionera, što je i tačno. Ali onda im objašnjavamo da je to cena funkcionisanja vlasti u nacionalno i verski duboko podeljenim društvima, poput prosperitetne Belgije, što je takođe istina. Zatim tvrde da domaća vlast radi protiv interesa naroda (odlaze mladi, nezaposlenost, korupcija) pa ispada da treba sve da im prepustimo pošto najbolje znaju šta su interesi naših građana. Kažemo: „Tu našu vlast, kakvu god, sami smo demokratski izabrali”, a oni: „Da, ali niste izabrali prave zato što imate loš izborni zakon pa ćemo vam mi smisliti novi da bi izabrali kooperativnije kadrove.” Došli su, navodno, da tranzicionoj Bosni pomognu u implementaciji demokratije, kako bismo nakon Dejtonom predviđenih 10 godina počeli sami sobom da upravljamo, a onda su, da bi nas valjda ubrzano osposobili, uveli bonska ovlašćenja i diktaturu v. p. Prošlo je dva i po puta duže od roka, a i dalje smo korak napred dva nazad, pa nam objasne da nisu važni rokovi nego standardi i da će otići tek kada ocene da smo sazreli da budemo suvereni.

Dodik im je hrabro i vešto parirao: kontrirao utuk na utuk, zaoštravao i taktički uzmicao, popuštao pred manjim zlom da bi sprečio veće, i to sa sve „zapaljivom retorikom”. Međutim, Srpska već godinama i decenijama 90 odsto političke energije troši na natezanje sa tzv. međunarodnom zajednicom, kao da nema pametnija posla. Pošto ni sami nisu bili zadovoljni postignutim u civilizovanju (čitaj: prevaspitali, pripitomili, uterali u suru), a ponestalo im svežih ideja kako da nas maltretiraju, izgubili autoritet jedine supersile, globalni odnos snaga se promenio, neposlušnost se omasovila, okrenuli su list. Nema više objašnjavanja, ubeđivanja, nadmudrivanja, zavaravanja, pritiskanja, nego đonom u glavu.

Bahatost su pokazali već slanjem bezočnog Švabe sa prvim zadatkom da se nametne kao v. p., iako svi znaju da nije, a onda otjera Dodika i Srpskoj otme javnu imovinu. Ako nije po zakonu, promeni ga, imaš bonska ovlašćenja. Pošto je uz podršku EU svojim glupostima izazvao revolt sve tri strane u BiH, Šmit je pozvao autoritet supersile. O’Brajan je nakratko svratio u Sarajevo i pročitao poduži spisak „šta sve SAD neće Srbima dozvoliti”. Bio bi mnogo kraći da je naveo šta će se smilovati da dopuste. Šteta što se ne nađe niko da ga upita: „Čoveče, da li si pri sebi? U kom ti vremenu živiš? Ko vas uopšte pita šta ćemo mi da radimo u svojoj zemlji? Da li misliš da je predsednik Srpske Šolc i srpski član Predsedništva BiH Analena, pa rade za Vašington protiv svog naroda?” O’Brajen je izdiktirao i otišao.

Ali otišao je i Dodik u goste kod Putina i Lukašenka, sada će kod Erdogana, a onda će ugostiti Orbana. Belorusija je dobila nuklearno oružje, pa se na Baščaršiji niko nije setio da Dodika nazove Laktašenko. A tek Putin! Sa Karlsonom je u jednom potezu probio angloamerički globalni medijski monopol: dve milijarde pregleda već u prvih 48 sati, što, ako izuzmemo decu i informatički nepismene, čini jednu trećinu do ledne polovine svetske populacije. Rusi ušli u Advejevku, pa i na Zapadu očekuju kapitulaciju Zelenskog – optimisti u junu, pesimisti do kraja godine. Na drugoj strani, Bajden se sapliće uz stepenice, naglas razgovara sa Kolom, meša Finsku i Filadelfiju, pobeđuje u Ukrajini, a hoće i drugi mandat. Je li vreme da šutnemo bagru jer ako se sam ne braniš, niko ti neće pomoći?

Ako komšije Bošnjaci, kao Čovićevi Herceg-Bosanci, hoće da se pridruže, a imali bi razloga jer su njih magarčili više nego druga dva naroda, bujrum im. Ako pak čekaju da im Bosnicu i šeher uključe u NATO i, inšalah u EU, neka im je serbez. Manji entitet im, ionako kažu, predstavlja teret na putu za Brisel, a Srpska svakako nema nikakve teritorijalne pretenzije na njihove kantone. Elem, sve se susteklo za ono što Dodik zove „mirni razlaz”, a što su Česi i Slovaci imenovali „plišani razvod”. Oni su se razišli, bez referenduma, u zajedničkom parlamentu sa svega dva poslanička glasa više i pri tome su svi plakali. Jedni od radosti, drugi od žalosti. U BiH bi verovatno pevali „Oj komšije, je l’ vam žao, rastanak se primakao!” A posle bi svaki narod živeo u „svojoj veri i u svojoj zemlji”, kako glasi jedan izborni slogan SDA. No, možda još i nije kasno za dogovor: oklevetani razgovori u Laktašima ipak su prekjuče nastavljeni u Mostaru. Dodik, Čović i Nikšić su zadovoljni, ali Šmit, Marfi i O’Brajen su uvređeni što nisu pozvani da im kažu „šta SAD neće dozvoliti da se dogovore”.

Lider SNSD Milorad Dodik rekao je da su „jedini koji mogu biti kompletno nezadovoljni jučerašnjim razgovorima u Mostaru turista Kristijan Šmit i svetski putnici koji BiH žele kolonijalni status, a njenim narodima status podanika”. Rusija, međutim, uvek insistira na poštovanju Dejtona, a to bi još uvek i Srpsku zadovoljilo, barem kao prelazno rešenje.

Zato Putin verovatno Dodiku nije savetovao razlaz, izuzev ukoliko bi Zapad pokušao silom da unitarizuje BiH. Šta bi u tom slučaju uradila Moskva? E, to je ono što će se, kako rekoše, „pokazati u narednom periodu”. Mile se vratio veseo: „najuspješniji izlet u Rusiju ikada”, „Srpska će zatražiti posmatrački status u BRIKS-u”, „u narednom mesecu tamo ću još dva puta”. Ostalo, čik pogodite!

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista