Svako ima svoj okean

U periodu umetničkog školovanja i sazrevanja Zdravko Joksimović (1960) gotovo je sinhrono sticao različita iskustva koja su uticala na formiranje autorovih izuzetnih jezičkih i medijskih veština, kao i stvaračku vitalnost u kojoj jedina prepreka mogu da budu fizičke granice materijala. Studiranje vajarstva u klasi profesora Nikole Jankovića utemeljilo je bazične, tradicionalne vrednosti profesije u formuli: skulptorski problemi baziraju se na izražajnim sredstvima: volumenu, površini, ritmu, kompoziciji…

Ali i dodatna iskustva Joksimović je stekao kao jedan od protagonista nove beogradske skulpture u ambijentu Studentskog kulturnog centra; prihvatio je drugačiji diskurs jezičkih modela koji su postali deo njegovog stvaralačkog kreda. Joksimovićeva intenzivna profesionalna i izlagačka aktivnost od kraja osamdesetih prošlog veka do danas predstavlja razuđene segmente ali i snažan istraživački duh koji  različitim likovnim sredstvima i materijalima ispituje estetska svojstva umetnosti –  u ekspresivnom crtežu, umetnosti portreta, asamblaža, vidu performansa, primeni redefinisanih predmeta, instalaciji/ambijentu.

Jedan od novijih Joksimovićevih stvaralačkih izazova predstavlja izložba „Omaž Bori Iljovskom”, ujedno i povod da ovaj vajar obeleži svoju  50. samostalnu izložbu. Zašto Iljovski? Iljovski je jedan od najautentičnijih i najboljih protagonista umetnosti modernizma kod nas, u estetici slikanog polja dostigao je  nivo autonomnog likovnog znaka. Svakako, geometrijska apstrakcija Iljovskog je inspirativna, a Joksimović poznaje i poštuje stvaralaštvo starijeg kolege i svog savremenika. Očito, kreativni dijalog sa osobenom stvaralačkom idejom Slikara, Vajar tretira kao polazište za svoju decentnu skulptorsku formu koja se kao objekat postavlja na zid.

Koncentrisan na rukopisnu ortografiju Iljovskog zasnovanu na formi šare, pattern-a i beskrajnom lavirintu linijskih tokova, poput eha melodije džeza, Joksimović prevodi vizuelni lavirint Iljovskog u jednu repetitivnu kaligrafsku strukturu. Materijali su: platno, bakar, aluminijum, drvo, grafit, koža, guma, akrilik, a radovi su nastajali tokom proteklih godina. Tehnika realizacije je od manuelnog do mehaničkog postupka; uz boju, talasaste linije crteža ostvaruju vizuelni dijalog čija je plemenitost sačuvana i postupkom laserskog urezivanja. I naslovi radova su narativno-poetični, a jedan od njih je „Svako ima svoj okean”.

Oslojavanja, bojenja, različite vrste materijala, kompozicioni postupci stvaranja crtačkog toka, a objekti slobodnih ivica deo su uspešnog Joksimovićevog dijaloga sa kodifikovanim jezičkim modelom Bore Iljovskog. Očito, od stvaralačkog impulsa izvorne ideje do konačne realizacije Zdravko Joksimović je stvorio novu vizuelnu celinu koja svojom trećom dimenzijom sublimira dva autorska koncepta ubedljive recepcije.

Simptomatično, u Galeriji Nikole Koke Jankovića u Kragujevcu, prošle jeseni je otvorena  izložba portreta „Omaž Nikoli Koki Jankoviću” autora Zdravka Joksimovića. Danas je Joksimović redovni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, i ovi njegovi omaži velikom učitelju, umetniku i velikom slikaru svakako su deo kulturne i građanske misije, ali i uzor umetničkog aktivizma.